субота, 07.02.2026, 20:00 -> 20:20
Извор: РТС
Према истраживањима из октобра прошле године забележено је да су чак 60 одсто деце били жртве вршњачког насиља. Неретко, оно прерасте и у физичко. Како би се тај број смањио, организације које се баве заштитом деце апелују да је кључно подизање свести о значају превенције и спречавања насиља међу вршњацима.
Вршњачко насиље није пролазна фаза одрастања, нити безазлена дечја свађа. Оно оставља дубоке последице – по самопоуздање, ментално здравље и осећај сигурности деце. И док се облици насиља мењају, од школских ходника до друштвених мрежа, проблем остаје једнако озбиљан.
“Истраживање које је рађено у октобру прошле године у школама показује да је 60 одсто деце било изложено некој врсти вербалног насиља. Углавном је то директно вербално насиље или у дигиталном окружењу веома често и комбиновано. Оно што је посебно забрињавајуће, јесте да је велики број деце која су изложена било ком облику, нарочито вербалног насиља – одговорило на исти начин. И онда улазимо у једну спиралу насилног понашања”, каже Весна Мраковић, национална директорка СОС Дечија села Србија.
Насиље међу децом ретко почиње ударцем. Најчешће речима – речима које боле, а често остају непримећене. Управо с том поруком покренута је кампања “Свака реч се рачуна”, усмерена на превенцију и спречавање вршњачког насиља.
“Фокус кампање је на психолошком насиљу које није тако очигледно и које се тешко уочава. Фокус је да обратимо пажњу на оно што нам деца говоре, а ми можда у журби не приметимо. Јако је важно да изградите позитиван и добар однос са својом децом, да они имају поверења у вас и да могу без страха да вам се повере и да вам испричају о својим недаћама и да затраже помоћ”, каже Весна Мраковић.
Исто тако је веома важно да децу васпитавате да знају да препознају насиље – шта је оно што је нормално и дозвољено, а шта није.
Кључно препознавање раних знакова насиља
Стручњаци упозоравају да деца која трпе насиље ћуте често из страха, стида или неповерења да ће им неко помоћи. Последице могу бити дуготрајне, а препознавање раних знакова кључно.
“Најчешће се деца на неки начин изолују, повлаче, не желе да учествују у активностима у којима су до тада врло радо учествовали, попуштају у школи, слаба им је концентрација, не могу да запамте чак и неке баналне ствари које су лако до тада радили, то би све били типични знаци”, каже психолог Радмила Вујић Бојовић.
А типични знаци никако не смеју бити олако схваћени.
“Врло често, родитељи и наставници им кажу – па добро, ви то решите између себе. Кад би они то могли да реше између себе, не би ни долазило до таквих сукоба и до таквих ситуација. Неопходно је вођство одрасле особе у том процесу да деца крену да остварују комуникацију која није заснована на насиљу, етикетирању и омаловажавању”, каже Радмила Вујић Бојовић.
Борба против вршњачког насиља не завршава се једном кампањом, али разговор и реакција могу бити корак ка сигурнијем одрастању. Јер – свака реч се заиста рачуна.
