TESLIN stariji brat Danilo bio je bistar i darovit dečak, ponos svojih roditelja koji su polagali velike nade u njega. Nažalost, on je nesrećnim slučajem u četrnaestoj godini izgubio život.
Foto: Vikipedija
Tesla o tom događaju u svojoj autobiografiji piše: „(…) imao sam brata koji je bio natprosečno nadaren, jedan od onih retkih mentalnih fenomena, koje biološka istraživanja nisu uspela da objasne. Njegova prerana smrt je moje roditelje učinila neutešnim. Imali smo konja, koga smo na poklon dobili od dragog prijatelja. Bio je to veličanstven arapski konj, sa skoro ljudskom inteligencijom, o kom je brinula i kog je mazila cela porodica, jer je jednom prilikom spasao život mome ocu pod izuzetnim okolnostima (…)
Taj isti konj bio je odgovoran za povrede od kojih je moj brat izdahnuo. Bio sam svedok te tragične scene i, iako je od tada prošlo pedeset šest godina, moje sećanje nije nimalo izbledelo. Svaki moj trud činio se beznačajnim u poređenju sa sećanjem na uspehe moga brata. Sve što bih hvale vredno učinio samo je izazivalo još jači osećaj gubitka kod mojih roditelja.”
Pojedini Teslini biografi, poput Margaret Čejni, navode i drugu, moguću, verziju Danilove smrti, po kojoj je on pao niz tavanske stepenice i u polusvesnom stanju za taj pad optužio brata Nikolu. U svom radu o psihološkom portretu Nikole Tesle, profesor Vladeta Jerotić osvrće se na ovaj događaj: „Po drugoj priči, Dane je pao sa tavanskih stepenica sa kojih ga je gurnuo Nikola, koji je zbog toga, naravno, dugo godina nosio osećanje krivice, ružno sanjao i imao halucinacije sećajući se bratovljeve smrti.
Osećanje krivice, ako je nje uopšte i bilo u Tesle – jer se Nikola mogao samo nalaziti pored brata Daneta na stepenicama – mogla je prouzrokovati, s jedne strane, snažnu nesvesnu pobudu da upravo on, Nikola, treba da ostvari Danetovu ’izvanrednu nadarenost’ i tako ublaži težak bol koji se urezao u srce Teslinih roditelja, s druge strane, ovo osećanje krivice, moglo je ostaviti Tesli, opet nesvesno, asketski ideal življenja kao prećutnu kaznu zbog svoje nesmotrenosti u vezi s bratovljevom smrti.”
STASAVANjE UZ KOSOVSKI ZAVET
NIKOLA Tesla je redovno odlazio na bogosluženja gde je zvonio tokom službe i pomagao ocu u oltaru. Sa roditeljima je držao molitveno pravilo i redovno se pričešćivao. U epicentru duhovne vertikale tadašnjeg Srpstva, pa i Srba u Lici, bio je Kosovski zavet. Na njemu su stasavale brojne generacije. O njemu se pevalo i pričalo. On je bio ona mera kojom se sve merilo i premeravalo, jer „zemaljsko je za malena carstvo a nebesko uvek i dovjeka”. Tradicija iz koje je Tesla iznikao doprinela je da se mladi Tesla formira kao ličnost spremna na žrtvu za opšte dobro. Kao kosovski vitezovi!
Ovu drugu verziju isključuje žarka želja Nikolinih roditelja da on postane sveštenik, što bi po propisima i kanonima pravoslavne crkve bilo nemoguće da je on bio odgovoran za bilo čiju smrt.
Pred kraj života u jednom pismu Džordžu Silvesteru Vireku, prisećajući se tog događaja Tesla piše: „Bila je tmurna noć sa kišom koja je lila kao iz kabla. Moj brat, mladić od osamnaest godina, koji je bio intelektualni džin, umro je. Moja majka je došla u moju sobu, uzela me u naručje, i prošaputala, gotovo nečujno: ’Dođi da poljubiš Daneta. Pritisnuo sam svoje usne na kao led hladna usta moga brata znajući samo da se dogodilo nešto užasno. Moja majka me je vratila u krevet i, oklevajući malo, rekla u suzama: ’Bog mi je dao jednog u ponoć, i u ponoć mi uzeo drugog’”.
Nedugo iza ovog tragičnog događaja, porodica Tesla preseliće se u glavni grad Like Gospić. Njegov prvi pomen zabeležen je početkom XVIII veka. Smešten na raskršću puteva brzo se razvijao kao administrativni centar, i sedište Prve ličke regimente. Ime je dobio po uskočkom vojvodi Srbinu Simeonu Gospiću. Do prelaska prote Milutina Tesle u Gospić, 19. jula 1863. godine, Smiljan je bio glavna parohija, a Gospić njena filijala.
NAPUŠTANjE Smiljana i prelazak u Gospić, sa šest godina i nakon završenog prvog razreda, Nikola je doživeo kao tragediju. Naročito mu je teško pao rastanak sa golubovima i drugim životinjama. Sa svim onim što je činilo svet njegovog ranog detinjstva. U novoj gradskoj kući osećao se kao zatvorenik. Tokom vremena polako se uklapao u novu sredinu. Nastavio je školovanje i stekao nove prijatelje. Šuma Jasikovac, puna ptica i sitne divljači, bila je omiljeno izletište Gospićana i Teslin teren za igru, i poprište brojnih avantura.
Foto: Vikipedija
Sećajući se tog perioda Tesla je u svojoj autobiografiji zapisao: „Pošto smo se smestili u gradu, upisao sam se na četvorogodišnje školovanje u takozvanoj pripremnoj osnovnoj školi, kao pripremi za moje studije, gde sam se spremao za višu školu ili Realnu gimnaziju. Tokom ovog perioda, moji dečački napori i istraživanja, kao i nevolje nastavili su se. Između ostalog, pročuo sam se kao šampion u hvatanju vrana u celom kraju. Moja metoda bila je izuzetno prosta. Otišao bih u šumu, sakrio se u žbunje i imitirao zov ptice.
Obično bi mi više ptica odgovaralo na zov i ubrzo bi vrana sletela u obližnje grmlje. Nakon toga bih samo morao da bacim parče kartona da joj skrenem pažnju, skočim i zgrabim je pre nego što uspe da se iskobelja iz žbunja. Na ovaj način sam mogao da ih uhvatim koliko sam želeo. Ipak, jednom prilikom se desilo nešto što me je navelo da počenem da ih poštujem. Uhvatio sam lep par ptica i vraćao sam se kući sa prijateljem. Kada smo izašli iz šume, hiljade vrana su se skupile praveći užasavajuću buku. U roku od nekoliko minuta poletele su u poteru i okružile nas. Zabava je trajala sve dok iznenada nisam dobio udarac u potiljak od koga sam pao. Tada su me opasno napale. Bio sam primoran da pustim dve ptice koje sam uhvatio i sa zadovoljstvom sam se pridružio prijatelju koji je zaklon našao u pećini. (…)
NE MOGU da prećutim ni svoje umeće sa praćkom, koje mi je omogućilo da izvodim zapanjujuće predstave na hipodromima. Ispričaću jedan od mojih poduhvata sa ovim antičkim oružjem, koji će veru čitalaca u moje reči rastegnuti do krajnjih granica. Vežbao sam tokom šetnje obalom sa svojim ujakom. Sunce je zalazilo, pastrmke su bile razigrane i s vremena na vreme poneka bi se praćaknula i njeno svetlucavo telo bi se oštro ocrtavalo na stenama u pozadini. Naravno da bi svaki dečak pod ovim pogodnim uslovima možda pogodio ribu, ali ja sam preuzeo mnogo teži zadatak i predočio svom ujaku do poslednjeg detalja šta nameravam da uradim. Rekao sam da ću ispaliti kamen koji će udariti ribu, pritisnuti je o kamen i preseći napola. Rečeno-izvršeno. Ujak me je pogledao na smrt uplašen i uzviknuo: ’Odlazi sotono!’, i prošlo je više dana pre nego što je progovorio sa mnom. Ostali uspesi ma koliko veliki, ostaće u senci, ali ja osećam da bih se na svojim lovorikama mogao odmarati hiljadu godina. (…)
Foto: Zoran Jovanovic
Od svih stvari najviše sam voleo knjige. Moj otac je imao veliku biblioteku i kad god bih stigao, pokušavao sam da zadovoljim svoju strast za čitanjem. On to nije dozvoljavao i pobesneo bi kada bi me uhvatio na delu. Sakrio je sveće kada je shvatio da u tajnosti čitam. Nije želeo da pokvarim oči. Ali nabavio sam loj, pravio fitilje i izlivao tanke lojanice i svake noći bih zapušio ključaonicu i pukotine i čitao, često do zore, dok su ostali spavali i moja majka započinjala svoje naporne dnevne obaveze. Jednom prilikom sam nabasao na roman pod naslovom Abafi, srpski prevod poznatog mađarskog pisca Jožike. Ovo delo je nekako probudilo uspavanu snagu moje volje i počeo sam da vežbam samokontrolu. Isprva su se moje odluke topile kao aprilski sneg. Ali ubrzo sam pobedio slabost i osetio zadovoljstvo koje nikada ranije nisam upoznao. Radio sam ono što sam želeo.
Vremenom je ova energična mentalna vežba postala moja druga priroda. Na početku sam obuzdavao svoje želje, da bi postepeno želje i volja postale jedno. Nakon mnogo godina takve discipline, postigao sam toliko da sam se igrao sa strastima koje bi donele uništenje najjačima.”
SUTRA: ČUDESAN LEK OD PASULjA
