Ауторитет је у српском спорту постао потрошна роба. Некада се градио годинама, а почео је да се троши у циклусима од неколико месеци. Година иза нас показала је да тренери више нису симболи стабилности, већ огледало нервозе система који је изгубио стрпљење.
Зато 2025. није година великих трофеја, већ година у којој су имена са тренерских клупа падала брже него што су идеје стизале да се обликују.
Жељко Обрадовић, Драган Стојковић Пикси, Светислав Кари Пешић, Јанис Сферопулос, Срђан Благојевић и Владан Милојевић завршили су своје мандате у Партизану, Црвеној звезди, фудбалској и кошаркашкој репрезентацији.
Овај списак стручњака није пука хроника промена, већ дијагноза стања.
Реч је о људима различитих генерација, карактера и филозофија, али са заједничком тачком: сви су у једном тренутку представљали решење. Њихови одласци зато не говоре толико о неуспесима, колико о неспособности система да трпи време, грешке и процес изградње тима, а последично и резултата сатканих од победа и пораза.
Када се подвуку ауторитети историјског формата и тренери у развоју, јасно је да проблем није персоналан, већ структурни, системске природе.
У том смислу, 2025. година није донела обрачун са лошим резултатима, већ са стрпљењем. Тренер је поново постао прва линија одбране од јавног (навијачког) притиска, медијског незадовољства и управљачких дилема. Смена је послужила као симулација контроле, привид да је нешто урађено, иако је суштина остала иста?!
Пад ауторитета
Када се изговори име Жељка Обрадовића, више се не говори о тренерском послу, трофејима и достигнућима, већ о историјској категорији.
Његово присуство на клупи Партизана превазилазило је пуке резултате. Оно је подразумевало систем вредности, начин размишљања и ауторитет који се не учи, већ стиче деценијама, уз повремену демонстрацију неподношљиве лакоће постојања.
Зато Обрадовићев одлазак није био тек тренерска промена, већ завршетак једне епохе – циклуса у којем је Партизан имао лице, глас и препознатљивост, чак и онда када резултати нису били у складу са амбицијама.
Тај растанак је историјска констатација, а не управљачка одлука.
После одласка великана, не само Партизана, свака транзиција делује нужно и помало недовољно убедљиво. Кратка епизода Мирка Оцокољића имала је управо ту улогу. То је била пауза између две реченице, прелазни пасус у новинарским чланцима. И више од победа, потребно је време да се клуб дистанцира од прошлости пре него што покуша да је надрасте.
Долазак Жоана Пењароје означио је тај покушај, због жеље да се Партизан преведе на савремени европски језик кошарке, онај у којем се мање говори о биографијама играча и тренера, а више о кретању без лопте, простору, ритму, прилагођавању, решењу (тајм-аут-у или додавању) у датом тренутку на терену.
То је, може се рећи, искорак из зоне комфора, али и признање да се ауторитет више не може позајмљивати из прошлости, већ мора изнова градити, резултатима, разуме се.
Рутинске смене као симптом система
Насупрот бурног одласка у наставцима Жељка Обрадовића и покушаја да га навијачи приволе да остане, у Фудбалском клубу Партизан догодила се пак промена уз изостанак еуфорије.
Партизан је сменио Срђана Благојевића без велике драме, готово рутински, као лаганих 2:0 на домаћем терену. Није било шока, ни осећаја преломног тренутка, јер је сама одлука деловала као део унапред познатог сценарија. Кад су лоши резултати – једно “Хвала” тренеру на друштвеним мрежама, уз неизоставну поруку да је урадио “велики посао”, који подразумева се, никада неће бити заборављен.
Ненад Стојаковић преузео је тим у амбијенту у којем се више не траже месије или спасиоци, већ стабилизатори, људи чији је основни задатак да успоре пад, а не да обећају узлет. Уколико се и деси бољи резултат од очекиваног, онда ће почети хвалоспеви.
Управо у овој промени лежи најпрецизнија дијагноза садашњег Партизана: клуб који је некада мењао тренере због визије и стратегије, данас то чини из нужности.
Од контролисаног реда до контролисане страсти
Јанис Сферопулос је у Кошаркашком клубу Црвена звезда представљао идеју система: кошарку хладне главе, дисциплине и медитеранске рационалности, где се више верује структури него импровизацији.
Његов мандат није почивао на емоцији, већ на контроли, на уверењу да се утакмице добијају планом, а не набојем. Зато његова смена није значила одустајање од резултатске логике, већ промену у начину на који клуб жели да дође до зацртаних успеха.
Долазак Саше Обрадовића вратио је причу на домаћи терен, и то не само географски. Са њим се у Звезду вратила емоција као легитимно средство управљања тимом, ауторитет изграђен на играчкој биографији и тренерском инстинкту, на непосредном односу са свлачионицом и трибинама.
То је био избор другачијег пута ка жељеном циљу. Одлука која је мање говорила о кризи, а више о амбицији, заправо о жељи да се контролисани ред замени контролисаном страшћу.
Механизми носталгије
Смена Владана Милојевића и повратак Дејана Станковића у Фудбалски клуб Црвена звезда делују као класичан пример спортске носталгије, али и недостатка нових одговора.
Та рокада није направљена први пут, што целој одлуци даје димензију већ виђеног сценарија, а не храброг искорака.
Када систем почне да шкрипи, поједини клубови се често враћају људима који су већ били симболи успеха, из простог разлога, јер имена славних личности уливају осећај сигурности.
У том смислу, Станковићев повратак се може тумачити и као управљање ризиком, што је заправо покушај да се проблеми амортизују провереним ауторитетом. Он је дошао као подсетник на период када су ствари деловале једноставније, мада спорт, по правилу, не признаје повратак у прошлост. Па, делује да одлука више говори о лимитима система него о амбицијама клуба.
Ера промена у приступу
Драган Стојковић је оличавао идеју резултата засновану на таленту, импровизацији и романтичном приступу фудбалу.
Међутим, његов одлазак и долазак Вељка Пауновића означили су суштинску промену парадигме: од визије ка инстант резултату, до идеје ка структури.
Репрезентативни фудбал, више него клупски, не трпи дуге експерименте и брзо кажњава недоследност. А клупски фудбал у Србији је на те појаве сезонски алергичан…
Сличан процес се одиграо и у кошарци: Светислав Пешић, последњи велики аутор, човек чији ауторитет почива на историји и резултатима, уступио је место младом и перспективном Душану Алимпијевићу, тренеру који стасао уз видео-анализе.
Несигурност, а систем тражи равнотежу
У оба случаја, смене нису биле само тренерске, оне су симболизовале прелаз са традиције на модерни приступ, са ауторитета на адаптацију, са идеје на структуру.
Година 2025. тако постаје година у којој спорт у Србији показује несигурност, али и потребу за обновом.
Систем тражи равнотежу између старог и новог, између искуства и методологије, између сећања и резултата.
Епоха која се завршила
Ова година, у погледу промена, није донела коначне одговоре, али је послала јасну поруку: у времену убрзања, тренери постају највидљивији показатељ немира у систему. Њихове смене су симптом, огледало једног времена које не уме да трпи време, грешку и процес.
И као што друштво тражи равнотежу између прошлости и будућности, тако и спорт трага за равнотежом између сећања и амбиције, између могућности и жеље, између традиције и иновације.
Година која је тражила кривце на тренерским клупама показала је да стабилност никада није само питање резултата, јер зависи од начина на који систем уме да управља својим ауторитетима и да гради будућност.
Промене су вечне
Промене у 2025. години нису биле ограничене само на клубове и репрезентације у фудбалу и кошарци.
Мушки репрезентативни рукомет доживео је две смене селектора у кратком временском периоду, а женски тим није био ништа стабилнији – и тамо су два селектора промењена.
Далибор Чутура био је привремени селектор рукометаша Србије пре него што је Раул Гонзалес преузео национални тим. Бент Дал је такође радио кратко са женским националним тимом, пре Хосе Игнасија Прадеса…
Уз то, промена се догодила и у женској репрезентативној кошарци, као и у одбојкашким селекцијама, мушкој и женској.
После 14 година сарадње, уз једногодишњу паузу 2017, Марина Маљковић и Кошаркашки савез Србије су се споразумно разишли.
Јануара 2025. године Георге Крецу је заменио Игора Колаковића на селекторском месту у одбојци, а Зоран Терзић је уочи почетка 2025. постао нови селектор одбојкашица Србије.
Ова динамика показује да систем више не трпи дуге циклусе, да је свака грешка видљива и моментално се кажњава, а појединци често добијају улогу “спасиоца” или симбола стабилности, уместо да се гради дугорочна структура.
Утисак, али и чињеница након великих смена, јесте да су једино промене вечне, те да су оне биле одговор на немир и притисак, а не резултат промишљене визије будућности.
