Postoje nesreće koje ne blede pred vremenom i koje ostaju urezane u pamćenje gradova i ljudi.
Takva je i tragedija iz 1988. godine, kada se autobus sa radnicima Fabrike štofa iz Paraćina, vraćajući se iz radničkog odmarališta na moru, posle sudara sa kamionom survao u hladne dubine Jablaničkog jezera.
Trideset dva života ugašena su u jednom trenutku. Čitave porodice. Komšije. Prijatelji. Kolege. Paraćin je tog dana zanemeo – a bol i sećanje na žrtve nikad nisu nestali.
Ilustracija Foto: Shutterstock
Mi, ljudi, jurimo kroz život brinući svakodnevno zbog sitnih, često trivijalnih događaja, nesvesni da je naše postojanje zapravo izuzetno krhko i da se, bez ikakve naše odgovornosti, može – završiti za tren.
Na Fejsbuk stranici “Istinite priče”, objavljeno je podsećanje na ovu tragediju, ali ono što ostavlja poseban utisak su komentari ljudi koji su ili izgubili nekog svog ili pak za dlaku izbegli smrt.
Tiha svedočenja ljudi koja su pukom srećom odustali od puta ili izgubila nekog svog najbolje opisuju srazmeru ove tragedije.
“Radnici Fabrike štofa u Paraćinu su se 1988. vraćali autobusom iz radničkog odmarališta na moru. Na putu kraj Jablaničkog jezera iz suprotnog pravca je neoprezni vozač kamiona izazvao sudar te se autobus sa putnicima survao u jezero. Trideset dve žrtve, uglavnom čitave porodice su epilog ove velike tragedije koja je zadesila porodice poginulih, građane Paraćina i cele države. Slava im! – navodi se na stranici “Istinite priče”, a ispod objave samo su se nizali komentari.
Autobus se nakon sudara sa kamionom survao u jezero. Foto: Fejsbuk Printscreen/Istinite priče
“Bog mi je svedok”, piše Danica.
“Jedva sam odgovorila sestru koja je navaljivala da idemo i vodimo njenu decu, moje sestriće. Svega mi na svetu. Kad se to desilo, ona je išla na sahranu, a ja sam plakala na sav glas – šta je moglo da nam se desi.
U tim rečenicama stane ceo jedan život koji je mogao da nestane. Jedna odluka – granica između života i smrti.
Katarina se seća slike koju Paraćin nikada neće izbrisati:
– Svi kovčezi ispred Hale sportova. Imala sam 13 godina. Moja drugarica iz detinjstva je preživela jer su je baka i deka uspeli izbaviti iz potopljenog autobusa. Oni nisu.
Neki su preživeli – ali sa sećanjima koja ne blede. Drugi nisu otišli, ali su zauvek ostali deca tog grada.
Marko u samo jednoj rečenici svedoči o sudbini:
“Tri dana pre puta roditelji otkažu i odemo za Grčku...”
Tri dana…
Darinka, danas u osmoj deceniji života, govori bez velikih reči, ali sa težinom koja boli:
– Toplica Savić sa suprugom i dvoje male dece – prve komšije. Devojka Jasmina iz komšiluka. Svi mladi, nedužni. Kada sam tog jutra otišla na posao, taj prizor ne mogu da zaboravim. I danas svakodnevno prolazim pored njihovog dvorišta.
Dvorišta bez dečije graje. Kuće u crnini koja nikada nije skinuta.
Iz sela Striža, kako piše Mira, petoro ljudi se nikada nije vratilo.
– Moja školska drugarica. Komšije. Prijatelji. Neka im je večna slava.
Jasmina pamti zvuk koji se ne zaboravlja:
– Sledećeg jutra probudio me je lelek iz komšiluka.
Nema sata, nema datuma – samo zvuk koji ostaje zauvek.
A Emica podseća na herojski trenutak u beznađu:
– Oni koji su preživeli isplivali su jer je jedan snažni mladi čovek uspeo da pod vodom otvori vrata autobusa.
U Paraćinu se ova tragedija i dalje pamti. Foto: Printscreen/Youtube
Podsetimo, Paraćin i čitava Jugoslavija bili su zavijeni u crno nakon strašne saobraćajne nesreće koja se desila 31. avgusta 1988. kod jezera Jablanica kada je poginulo 32 ljudi, a među njima i desetoro dece.
Čitave porodice bile su zbrisane u jezeru kod Jablanice kao i brojni mališani koji su samo dan pre toga radosno trčali po plažama Jadrana.
Nesreća se dogodila kada je vozilo u kojem su putovale porodice iz Paraćina izgubilo kontrolu i završilo u jezeru Jablanica.
Na dan sahrane, sanduci su bili smešteni u Halu sportova u Paraćinu, gde su građani imali priliku da se oproste.
Na mestu tragedije postavljena je spomen ploča koja od 1988. godine podseća na nemerljivu bol i strahotu tog dana. Ploča je obnovljena 2018. godine, čime je obeležena tridesetogodišnjica tragedije i dodatno sačuvana kolektivna memorija Paraćinca.
Danas, skoro četiri decenije kasnije, Paraćin i dalje pamti. Pamti imena, pamti lica, pamti crninu na prozorima, pamti kovčege poređane u tišini. Pamti jer mora. Jer zaborav bi bio nova nepravda.
Ova tragedija nije samo statistika. To su životi prekinuti na povratku kući. To su deca koja nisu odrasla, roditelji koji nisu dočekali starost, prijateljstva koja su stala na jednom putu.
