Marko Marjanović alijas Kristal Met Dejmon je prva osoba koja se u Srbiji našla u unapređenom „digitalnom zatvoru”. Nakon više meseci aktivne podrške studentskim i građanskim protestima na mrežama i nakon više privođenja i hapšenja od početka protesta, u aprilu 2025. godine izrečena mu je mera zabrane pristupa društvenim mrežama i prisustva na javnim okupljanjima. Marjanoviću je suspendovano ustavno pravo na slobodno izražavanje, a njegov glas je potisnut iz javnog domena, fizičkog i digitalnog. U okviru izveštaja SHARE Fondacije Marjanović je opisao golgotu koju je prošao, a mi je prenosimo u celosti.
„Ja sam Marko Marjanović, samoprozvani Kristal Met Dejmon. Preko šest meseci živim u nekom limbu, koji sam nazvao „digitalni zatvor“, u kome mi je onemogućeno korišćenje društvenih mreža i YouTube-a, posećivanje prijavljenih i neprijavljenih skupova i naređeno obavezno javljanje u policijsku stanicu u Majke Jevrosime svakog 1. i 15. u mesecu, između 9 i 12 časova. Do daljnjeg.
Podneo sam Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal 27 prijava zbog pretnji nasiljem ili smrću. Od tih 27 prijava na 25 mi nikada nisu odgovorili, dok na dve jesu. U prvom slučaju su mi javili da nije ozbiljna pretnja. Tu osobu sam ja pronašao preko sajta APR-a i dostavio policiji njegovo ime, prezime, e-mail, telefon i adresu. Za drugu prijavu su mi rekli da nije moguće da pronađu ko je u pitanju i da čekaju da prijava zastari. To je potpisao Nenad Stefanović, Vučićev operativac.
Kada je trebalo mene da privedu, ne samo da su znali ko sam, gde živim, koji mi je broj telefona, nego su znali i tačno gde se nalazim jer mi prate kretanje preko mobilnog telefona. U to sam sumnjao, a u trenutku pretresa mog stana mi je indirektno potvrđeno jer sam čuo urlanje Marka Krička na mobilni telefon nekog inspektora: „Kako mu nije tu telefon kada mu je tu poslednja lokacija!?!?!“
Kapiram da mi prate lokaciju jer ih zanima sa kojim političarima pijem kafu i koga sve želim da postavim na studentsku listu. Ili me prate da bi saznali od kojih tajnih službi dobijam uputstva za rad ili ko od članova SNS-a mi dostavlja njihove poverljive podatke, pa tako znam i objavljujem delove njihovih internih razgovora, svađa, krađa i dogovora.
E pa, zinite da vam kažem. Otvorite usta jako i čekajte. Stiže.
Od aprila meseca sam pozivan na informativne razgovore, privođen, dovođen i hapšen nebrojeno puta. Što od prašinara, ozbiljnije policije, inspektora, JZO i Bezbednosno-informativne agencije. A da, jednom mi je žandarmerija i otvorila glavu pendrekom. Možda da probaju da unutra nađu moj mobilni telefon, koji je izgleda oružje koje će svrgnuti ovu kriminalnu, korumpiranu vlast.
Moj profil na društvenoj mreži Tviter (X što bi rekli mladi) broji 60-70 hiljada folovera. Ali kada to prebacimo u doseg i interakcije, izađem na nekih 12 miliona nedeljno. To su Baka Prase brojke. I tu ih ja bolim.
A pošto nisam neko koga mogu da ucene novcem, poslovima, da mu prave porodične probleme i ostale gadosti svojstvene samo njima, odlučili su da me tuku, tuže i zatvaraju.
Trenutno se protiv mene vodi parnični postupak da sam nekom njihovom botu povredio čast i obraz, jedan prekršajni postupak gde me optužuju da sam remetio javni red i mir, jer sam pozvao policiju da ukloni neprijavljeni SNS štand, pa me ista ta policija koju sam ja zvao uhapsila i držala dva sata kod njih i nije dozvolila mom advokatu da me vidi. A takođe postoje i dve krivične prijave. E, te prijave su me dovele u digitalni pritvor.
Prva, moja omiljena, stavlja mi na teret da sam progonio Anu Brnabić. Kažu da sam ja, građanin Srbije, progonio predsednicu Narodne skupštine ove napaćene zemlje. Da sam ja, običan korisnik društvenih mreža, progonio nekoga na poziciji moći. Kao razlog za to „progonjenje“ javni tužilac vidi moj tvit u kome sam objavio broj telefona dotične državne službenice. Broj telefona za koji je ona javno izjavila da ga poseduje pola Srbije. Da je non-stop svi zovu i traže zaposlenja i usluge, na šta ona marljivo odgovara. Ja sam objavio njen telefon i izričito pozvao ljude da je ne zovu, jer je ona samo parazit u ovom našem društvu. Tužilac tražio pritvor, sudija rekao ne
mora pritvor samo mu zabranite društvene mreže. Od aprila meseca mom advokatu nije dozvoljeno da ima uvid u spise predmeta. Tako da ne znamo gde je i šta se dešava sa ovim predmetom. Sve institucije nas ignorišu. Verovatno čekaju da zastari.
Druga prijava, baš neomiljena, na teret mi stavlja podstrekivanje nasilja na sportskim događajima i javnim okupljanjima. Baš za to veče kada mi je žandarmerija otvorila lobanju. Izgleda da sam potiljkom svoje glave prizivao nasilje. Bar tako kaže novi komandant Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ) Igor Žmirić, koji je svedočio da sam napadao policiju, jer je on tu bio na zadatku da snima i fotografiše demonstrante. Mene je, kaže, video, ali me nije snimio. Možda se zbunio nešto. Ko će ga znati. Blago onima kojima je on komandant.
Nakon tog hapšenja držali su me u pritvoru 48 sati. Nisu me odveli na pregled i snimanje glave. Ja se tog pritvora i ne sećam dobro, jer mislim da nisam bio pri svesti. Imao sam otvorenu ranu na glavi i bio zatvoren u rupi u policijskoj stanici Savski venac koju oni nazivaju ćelija. Dva puta su mi zvali Hitnu pomoć koja takođe nije htela da me vodi kod lekara na snimanje i preglede. Sudija je odbio tužioca i posle 48 sati pritvora naredio da me puste. Nekoliko dana kasnije, na Informer televiziji sam saznao da je sudsko veće donelo odluku da ipak idem u pritvor na mesec dana. Tako da preporučujem svima da gledaju Informer da provere da li idu u zatvor uskoro. Po tom nalogu, koji je donet mimo svakog pravila, bez datuma, policija nije postupala i nikada nisu došli po mene. Apelacioni sud je poništio odluku tog veća ili Informera. Ne znam, mešaju mi se te stvari. Pa je veće odlučilo da mi opet dodeli zabranu korišćenja društvenih mreža – zbog dela koje sam, kako oni tvrde, počinio na ulici napadom na policiju. Tako da sam u jednom trenutku imao duplu zabranu korišćenja društvenih mreža – kao u američkim filmovima kada neko dobije dve doživotne.
Iz svega ovoga je jasno da je jedini cilj da se moja reč zaustavi. Ta reč koja stigne do građana 12 miliona puta nedeljno. Istina koju ne mogu da zaustave nikako drugačije već pretnjom da će me zatvoriti negde i odvojiti od moje porodice.
U tome je moja pobeda veća, jer ceo državni aparat mora da se upregne da bi zaustavili samo jedan glas. Glas koji ih reže kao nož i koji sipa benzin (dok ga još imamo) na vatru.
Svojim primerom sam pokazao kako treba da se bori i kako se za svoje ideale „gine“. A oni su pokazali da nemaju ništa osim prinude, zabrana i zastrašivanja.
Koliko god puta da me zatvore, koliko god puta da prekrše zakon da bi me ućutkali, ja ću uvek biti slobodniji od njih. Ja sam slobodan čovek. Oni se plaše jer očigledno da je dovoljan jedan čovek da sve ovo okrene za sekund. Padali su i veći i jači.
Ja ću se vratiti, sve ću im naplatiti i gledaću kako im se svet ruši. Držaću megafon u ruci“.
Ovaj tekst je prvobitno objavljen u okviru izveštaja SHARE Fondacije pod nazivom Glasovi otpora digitalnom nasilju.
