U ŽIVOM je još sećanju tuga čitave jedne nacije i grada Rima, kada je stigla vest da nas je prerano napustila fudbalska legenda Siniša Mihajlović, tačno na današnji dan pre tri godine. Teško je setiti se u decenijama iza nas, da je tako oplakivan čovek, kojeg su znali ponajviše sa televizijskih ekrana i sa stadiona, a koji je bio jedan od neuporedivih primera u svemu.
Foto Instagram/ariannamihajlovic
Siniša Mihajlović, u nepunih 53 godine, stigao je da bude sve: šampion na terenu, trener, otac, muž, borac do poslednjeg trenutka u bolnici u Bolonji i potom u rimskoj.
-Uvek me je pitao: „Hoću li uspeti? Rekla sam mu da, da. Nikada mu nisam dozvolila da me vidi u suzama. Najgori trenutak pre njegove poslednje hospitalizacije u Rimu, bio je kada je postalo jasno da je kraj, krenuli smo na tužno, poslednje, putovanje iz Bolonje u Rim. Siniša je ćutao, i samo u jednom trenutku rekao: „Žao mi je što neću videti kako mi deca odrastaju“.
To je deo ispovesti supruge Arijane Rapačoni Mihajlović, koja je ostala da živi svoj bol, bol svoje dece i da brine o njima, da ne iznevere nikada životne lekcije svoga oca: Viktrorija, Virdžinija, Miroslav, Dušan, Nikolas i Marko, iz Sinišine prethodne veze.
Sve drugo je velika i neizbrisiva istorija jednog Srbina: krenuo sa terena Vojvodine, preko Crvene Zvezde, stigao u Romu, Sampdoriju, stigao u Lacio i Inter. Do svega je stizao sa ogromnim požrtvovanjem i veoma napornim radom, u kojem se trošio i – postao mit među navijačima, sportskim velikanima, italijanskim građanima, nekome kao igrač, nekome kao čovek, muž i otac.
Godine 1998. vratio se u Rim, ovoga puta u Lacio, u tim koga je predvodio Sven-Goran Erikson. I napravili izuzetne rezultate. Kada pričate sa navijačima Lacija, prvo što se čuje „Mihajlović, to je čudo od igrača, sa njegovim slobodnim udarcima, nikada više takav“.
Zbog takve obdarenosti i preciznosti njegove levice ispisane su nebrojene stranice u sportskim izveštajima, analizama i komentarima. Smatra se jednim od najboljih izvođenju slobodnih udaraca u istoriji fudbala.
Ovu reputaciju stekao je još tokom svog angažmana u Crvenoj Zvezdi u Beogradu, kada je izračunata maksimalna brzina njegove lopte od 160 kilometara a sat. A onda je, dodatno, poboljšao svoje šuterske veštine po dolasku u Italiju.
Trenerska karijera je takođe duga i plodna, Inter, Bolonja, Katanija, Fiorentina, Srbija, Sampdorija, Milano, Torino i poslednja klupa u Bolonji. Nadimak „narednik“ stekao je zbog svog snažnog temperamenta, koji je poznat po strogosti i podsticanju svojih igrača da daju sve od sebe, ali i sklonostima da uliva samopouzdanje mladim članovima tima.
Život porodice išao je dalje, sinovi su kao i ćerke obrazovane i ispunjene ličnosti, ostali ponosni na svoga oca, uvek podvlačeći da slede njegov primer, u životu i radu.
Supruga nije zaboravila odakle potiče njen muž i ko su njihova deca, posećuje ponekad događaje u Ambasadi Republike Srbije u Rimu. A godinu pre Sinišine smrti stigla je unuka Violante, 2024. rođen je Leone Siniša, „superheroj“ kao i njegov deda. Roditelji su Alesandro Voljako fudbler i Virdžinija Mihajlović.
