Laura Tornton, viša direktorka programa za demokratiju u Mekejn institutu koja je više od dve decenije provela u Aziji i na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza u tekstu za Politico prenosi utiske sa nedavne konferenciji u Bukureštu, na kojoj je govorila, a koja je bila namenjena aktivistima i liderima za demokratiju iz Istočne Evrope.
Govorila je, kaže, o stranim malignim operacijama uticaja, posebno u vezi s izborima, ističući ruski hibridni rat u Moldaviji, kada je jedna učesnica iz Mađarske ukazala na to da je predsednik SAD Donald Tramp ponudio mađarskom neliberalnom čoveku Viktoru Orbanu jednogodišnje „olakšanje“ u vezi s poštovanjem američkih sankcija, koje se tiču korišćenja ruske nafte i gasa.
Pošto su mađarski izbori pred vratima, a ta olakšica predstavlja direktno rasterećenje Orbanove ekonomije, upitala je: „Zar to nije mešanje u izbore?“
Sutradan, na Bezbednosnom forumu Moldavije u Kišinjevu, jedan poljski zvaničnik izrazio je duboku zabrinutost zbog razmene obaveštajnih podataka sa aktuelnom američkom administracijom.
Iako je rekao da ima veliko poštovanje prema ambasadi u Varšavi, istakao je nedostatak poverenja u pojedine lidere u Vašingtonu i strah da bi obaveštajni podaci mogli da procure – u najgorem slučaju čak do Rusije – kao što se dešavalo tokom Trampovog prvog mandata.
Moja sedmica završila se dvodnevnom radionicom za aktiviste za demokratiju, koji su svi opisivali katastrofalan uticaj ukidanja Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID) na njihov rad – bilo da je reč o zaštiti slobodnih i fer izbora, borbi protiv kampanja dezinformacija ili podršci nezavisnim medijima.
„Ne radi se samo o novcu. Reč je o gubitku SAD kao demokratskog partnera“, rekao je jedan učesnik iz Gruzije.
Drugi su potom opisivali kako je ovo povlačenje bilo izvanredan poklon Rusiji, Kini i drugim autokratskim režimima i kako je postalo glavna tema njihovih dezinformacionih kampanja.
Prema jednom učesniku iz Moldavije, poruka „SAD su napustile Moldaviju“ sada je uobičajen ruski narativ, dok kineske poruke u globalnom jugu takođe koriste kraj USAID-a kako bi prikazale Vašington kao nepouzdanog saveznika.
Pošto sam veliki deo karijere provela prateći zlonamerne strane aktere koji podrivaju demokratiju širom sveta i osmišljavajući strategije za odbranu od njih, ovo je za mene bilo grubo suočavanje sa stvarnošću.
Morala sam da se zapitam: „Čekaj, da li smo mi negativci?“
Bilo bi naivno tvrditi da su SAD uvek delovale u dobroj veri, braneći demokratiju širom sveta tokom čitave svoje istorije.
Amerika se, uostalom, mešala u unutrašnje prilike mnogih zemalja, podržavajući lidere kojima dobrobit i sloboda sopstvenog naroda nisu bili na prvom mestu.
Iako je u prošlosti grešila, postojalo je široko dvopartijsko slaganje oko toga šta bi SAD trebalo da budu: pouzdan saveznik, zemlja koja pomaže onima kojima je pomoć potrebna, suprotstavlja se tiraniji širom sveta i predstavlja svetionik slobode za borce za ljudska prava.
Američke vrednosti i interesi smatrani su isprepletenima – naročito u uverenju da bi svet sa više slobodnih i otvorenih demokratija bio od koristi i samim Sjedinjenim Državama.
Kako je pokojni senator Džon Mekejn jednom rekao: „Naši interesi su naše vrednosti, a naše vrednosti su naši interesi.“
U svom radu sam s ponosom videla kako se to potvrđuje u praksi. Živela sam u nekoliko zemalja koje su imale malo toga da ponude Sjedinjenim Državama kada je reč o trgovini, eksploataciji resursa ili političkom uticaju, a ipak smo podržavali njihove programe u oblasti zdravstva, obrazovanja i poljoprivrede.
Takođe smo stajali uz branioce demokratije i borce za slobodu širom sveta, bez ikakve značajne materijalne koristi za sebe.
Tokom života radila sam sa stotinama ljudi iz sektora strane pomoći i nevladinih organizacija, i mogu da kažem da nijedan od njih to nije radio zbog „dobrog trgovinskog sporazuma“ ili radi kolonizacije resursa.
Današnja američka spoljna politika, međutim, raskinula je s tim pristupom.
Napustila je posleratni konsenzus nastao nakon Drugog svetskog rata o saveznicima i vrednosti odbrane slobode, i umesto toga se vrti oko transakcija i sklapanja poslova, koristi carine kao sredstvo kažnjavanja ili nagrađivanja i definiše saveznike prema finansijskoj koristi, a ne prema zajedničkim demokratskim vrednostima.
Pojavljuju se i nove ideološke veze – ali to više nisu demokratski savezi kakve smo poznavali ranije.
Na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji ranije ove godine, potpredsednik SAD Džej Di Vens odlučio je da se sastane sa krajnje desnom partijom Alternativa za Nemačku (AfD), umesto sa tadašnjim kancelarom Olafom Šolcom.
Konzervativna politička akciona konferencija (CPAC) takođe je poslužila kao transatlantski most koji povezuje krajnje desne pokrete u Evropi sa onima u SAD, pružajući platformu jakim autoritarnim liderima poput Orbana.
Nedavno objavljena američka Nacionalna bezbednosna strategija izričito prihvata ovaj zaokret – udaljavanje od vrednosti ka transakcionim savezima, uz naklonost prema „patriotskim evropskim partijama“ i poziv da se „suprotstavi“ „trenutnom pravcu“ regiona – što je jasna aluzija na neliberalne, krajnje desne pokrete u Evropi.
U međuvremenu, prema podacima Harvardske škole javnog zdravlja, gašenje USAID-a je tragično dovelo do smrti stotina hiljada ljudi, dok je istovremeno ozbiljno oslabilo rad onih koji se bore za slobodu, ljudska prava i demokratiju.
A prema mišljenju predstavnika moldavskih organizacija sa kojima sam razgovarala, dok EU i drugi i dalje pomažu Moldaviji u borbi protiv ruskih hibridnih napada uoči septembarskih izbora ove godine, američko povlačenje faktički pomaže naporima Kremlja.
Ne bi trebalo da me iznenadi to što su naši partneri zabrinuti i pitaju se na čijoj je strani SAD zaista. Ipak, verujem da, iako spoljna politika jedne zemlje često odražava prioritete i vrednosti nacije u celini, Amerikanci i dalje mogu da pronađu način da promene tu percepciju.
Savezi se ne grade samo na nivou država – oni mogu nastajati i na subnacionalnom nivou, kroz povezivanje demokratskih gradova ili saveznih država u SAD sa srodnim lokalnim vlastima drugde u svetu.
Kao što Budimpešta ne odražava u potpunosti svoju antidemokratsku nacionalnu vlast, tako i mi možemo pronaći zajedničke tačke i razmenjivati iskustva.
Štaviše, partnerstva se mogu graditi i na nivou civilnog društva. Mnoge američke organizacije za demokratiju i građanski aktivizam, novinari i fondacije čvrsto veruju u prodemokratsku spoljnu politiku SAD i žele da grade zajednice sa demokratskim akterima širom sveta.
Na jednom sastanku u Pragu prošlog meseca, bivši nemački državni zvaničnik je lupio rukom o sto i odlučno izjavio: „Transatlantski odnos je mrtav!“. I razumem zašto se to govori.
Razumem da bi demokratski svet mogao biti u iskušenju da SAD otpiše kao saveznika i partnera. Ali njima bih želela da poručim da ih nisu napustile naše demokratske organizacije, fondacije koje ih finansiraju niti šira državna administracija – već je do promene došlo sa promenom nacionalnog političkog rukovodstva.
Odnosi mogu imati mnogo oblika, slojeva i veza, i s obe strane Atlantika oni koji podržavaju demokratiju sada moraju pronaći nove, kreativne puteve saradnje i međusobne podrške.
Nadam se da naši prijatelji neće tako lako odustati od nas, zaključuje Torton.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
