Malo kome je poznato, ali u mestu Menzel Burgiba, oko 20 kilometara jugozapadno od Bizerte u Tunisu, nalazi se srpsko vojničko groblje.
Posle albanske golgote, za vreme Prvog svetskog rata, srpski vojnici su prebačeni na lečenje u logore u Tunisu. Na ovom groblju je sahranjeno 1.790 srpskih vojnika.
Svaki grob je obeležen livenim metalnim krstom koji je u vidu stilizovanog mača pobodenog u zemlju, sa lovorovom grančicom i ordenom Francuskog ratnog krsta.
Čuvari srpskog groblja su Vagdija Hamdi i njen sin Mažub. Foto: Fejsbuk Printscreen
O ovom groblju vode računa Vagdija Hamdi i njen sin Mažub, čija je kuća pored groblja.
Groblje spada u red manje poznatih i retko posećenih, ali, kako je podsetila jedna Jelena na društvenoj mreži X, ima veliki istorijski značaj i moramo da ga se sećamo jer “narod bez korena – to je narod koji se lomi na prvom vetru”.
Njenu objavu prenosimo u celosti:
Tunis.
Mesto o kom nas niko nije učio.
A morali su – jer postoje tišine koje su glasnije od svake lekcije.
Na ovoj fotografiji su Vagdija Hamdi i njen sin Mažub.
Ne nose srpska prezimena.
Ne govore naš jezik.
Ali već decenijama čuvaju ono najsvetije – naše mrtve, naše duše, našu istinu.
U mestu Menzel Burgiba, nedaleko od Bizerte, stoji groblje koje nije samo zemlja nego zavet.
Tamo počiva 1.790 srpskih vojnika – 1.790 tihih svedoka veličine jednog naroda.
To su oni što su prošli pakao Albanije, ali nisu mogli da prežive posledice.
Oni što su umrli pod tuđim nebom, sa očima okrenutim ka otadžbini koju više nikad nisu ugledali.
Francuzi su ih spasili, ali je sudbina odlučila da ostanu u tuniskom pesku.
Dok je jedan deo srpske vojske jurio ka pobedi na Solunskom frontu, drugi deo je zauvek ostao u tišini koja boli više od svakog metka.
Na delu katoličkog groblja, veličine jednog fudbalskog terena, leže ratnici bez fanfara, bez parada, bez govornika.
Samo krstovi u obliku mača – francuski simbol časti, mač poboden u zemlju kao znak da je ratnik završio svoj put, ali da njegova priča nije.
A mi?
Mi ni ne znamo gde je Menzel Burgiba.
Mi deci ne govorimo da pod vrelim afričkim suncem počiva delić Srbije.
Da tamo, u tuđini, leže ljudi čije kosti još pamte kako je izgledalo voleti svoju zemlju više od života.
A trebalo bi.
Morali bismo.
Jer narod koji zaboravi svoje grobove, zaboravio je svoje korene.
A narod bez korena – to je narod koji se lomi na prvom vetru.
Neka je večna slava srpskim junacima koji su život dali za našu slobodu.
I neka je blagosloven svaki čovek, ma kojeg jezika i vere bio,
koji se pokloni nad srpskim grobom i čuva ga kao svoj.
Pamtimo. Poštujemo. Prenosimo.
