“ZALJUBILE SMO SE U BLIZANCE PA HTELE DA IH MENJAMO” Nada Blam na komemoraciji Gordane Marić poručila: “Čekaj me gore” (VIDEO)

Na Fakultetu dramskih umetnosti danas se održava komemoracija u znak sećanja na glumicu Gordanu Marić. Ovom događaju prisustvuju mnoge njene kolege koje se prisećaju zajedničkih trenutaka i čuvaju uspomenu na nju.

Na današnjoj komemoraciji skupio se veliki broj glumaca među kojima su: Ivan Jevtović, Nada Blam, Petar Benčina, Milutin Milošević, Dejan Lutkić, Vanja Nenadić i Marko Janjić.

Pojedinci su držali govor, a najveće reakcije pokupila je priča Nade Blam koja se prisetila njihovih zajedničkih trenutaka i na najbolji način opisala ko je bila Gordana.

Ona se prisetila trenutaka još dok su bile tinejdžerke.

“Čekaj me, igraćemo gore Sol i Sarfati”

– Znam da Goca ne bi volela da ja nešto dugo govorim, već je vidim kako reaguje. Zato ću biti kratka i reći ću vam ovde samo iz onog perioda moga sećanja o kome vi ništa ne znate. Dakle, Gocu sam upoznala kada je imala nekih 16 godina i ja takođe. Upoznale smo se na audiciji za Kos. Ona mi je rekla da je videla na tabli zubotehničke škole koju je pohađala cedulju na kojoj piše: “Traže se mladi da igraju i da pevaju”. Pitala me je tamo na audiciji, kaže, jel ovde treba da se peva? Ja sam joj rekla pa naravno treba da se peva. A šta ti pevaš? Kaže ja pevam nešto od Harija Belafontea. Jao kaže pa ja ne znam šta da pevam. U to počeo Saša Radojčić on proziva, i ona izlazi a ja kažem: “Goco moraš da pevaš”. Ona izađe i Saša kaže… …šta ćete nam vi pevati? Ona kaže evo jednu pesmu koju znam. I krene, mi smo se spremale da budemo hipici… “Sve ptičice iz gore spustile se na more, ja te volim diko mila voda te odnela….”

Mislim stvarno nesvest, to je jedina narodna pesma koju je tog dana čula. Goca je naravno imala neverovatnu harizmu, bile smo primljene obe i počeo je naš hipi život. Mi smo pričale samo o ljubavi, ni o čemu drugom ja ničega se ne sećam. A onda smo konkurisale na glumu. Goca je imala kako bih rekla, neverovatnu manuelnu spretnost, sve nas je šminkala. Goca nikada nije bila ljubomorna, ni zavidna. Uopšte, potpuno je bila hladnokrvna na svaku ljubomoru, zaista je bila onako otvorena prema svim ljudima. Sve nas je oblačila, šminkala i onda smo počele da igramo Kosu. O tome svi sve znate ali na fotografijama kojih ima veoma malo i koje su inače u to doba bile zabranjene, odnosno bilo je zabranjeno fotografisati predstavu, Goce pa i mene nema baš mnogo. Nema nas skoro nigde.

Zato što smo se mi uvek smejale onima koji se guraju napred da se slikaju. I nas sada nema tamo. Goce na gotovu nema. Onda smo došle na prijemni ispit i začudo bile smo primljene. Opet smo počele da se družimo, svakoga dana smo bile zaljubljene u drugog dečka, samo smo o tome pričale. Išle smo na more i zaljubile smo se u blizance. Koji su ličili. Meni se sad ta sećanja osvetljavaju… …jedno malo mesto. Upoznale neke tamo na plaži, neke tipove, počele da se zabavljamo. Oni su isti bili, mi smo znale da se dogovorimo, kako bi nam život bio lepši. Da sutradan kad dođemo na plažu kao bajagi pogrešimo, da ona priđe ovom mom, a ja onom njenom. Kakva je to zabava bila! Mi smo umele da živimo. Goca je imala fantastične ideje. A onda je došao naš profesionalni život, takođe smo se zaposlile u Ateljeu 212. I Goca je bila malo, malo zbunjena. Zašto je bila zbunjena? Zato što je Goca uvek na akademiji imala brdo pitanja. Uvek je pitala profesore, naše imitacije su inače bile sve o Goci: “Profesore da vas pitam nešto ja ne razumem”, onda on objasni. Onda mi dođemo pa kad ne napravimo dovoljno vežbi mi kažemo Goco pitaj ti profesora kaži da nešto ne razumeš pa će on da priča i nećemo igrati nećemo imati vežbe. I tako je to teklo do… …kad smo, kad je ona i došla u Atelje i tu je odigrala ovo što ste videli u biografiji jednog dana.

Došla je kod mene skoro uplakana i rekla je ja dajem otkaz. Pa zašto Goco? Znaš rekla sam Muciju, ja ovo ne razumem, hteo bi da mi objasnite, a on mi je rekao ćuti više ajde da probamo. To je nju jako uvredilo, ali to je bio tek početak zapravo njenog ozbiljnog istraživačkog rada u oblasti glume o kome se malo govori, a trebalo bi više. Dakle njena pitanja: “profesore ja ne razumem”, su zapravo bila njena istraživanja koja nije napustila do kraja života. Viđale smo se stalno u hotelu Moskva… …tamo smo prepričavale, skoro svakog meseca smo se viđale. Poslednji put smo bile u Moskvi možda pre jedno dva meseca. Ona mi se javila i rekla: “Nado, ja bih želela sada da glumim”. Ja sam rekla pa dobro ajde, imaš li ti tekst? da, dođi u pet u Moskvu. Dođem ja u Moskvu, Goca izvadi iz torbe jedan stari tekst za koji ja inače znam. Koji je pre 55 godina Aca Popović napisao za nas dve, i još po neku tamo. Zvao se tekst: “Kopne laži, Sol i Sarfati”. To su dve devojke lakog morala, to je dramaturgija sedamdesetih godina, periferijska dvorišta, ljudi s margine… …i te dve slatke devojke sumnjivog morala koje su duhovite i dobre i tome slično. Mi smo tada kad nam je dao tekst mislile da ćemo to igrati u Domu omladine.

Ali nekako scena je bila prevelika, to je zahtevalo nešto kamerniji prostor i, odustale smo. Nismo nikada to radile. I ovako kad smo se našle u Moskvi, to ne izvadi tekst ja kažem pa je l’ to Kopne laži Sol i Sarfati, znači Goca je trebalo da igra Sol a ja tu Sarfati. Ona kaže jeste, ajmo to sada da igramo. Ja kažem Goco vidi, mislim mi smo sada babe. Kako da igramo, to su dve mlade devojke! Goca to kaže pa šta? Jesmo mi kad smo bile mlade igrale u navikama babe? Što ne bi sada mogle da igramo devojke? Naravno nismo našle mesto gde ćemo igrati, nismo našle vremena za probe. I ja sada obećavam, čekaj me Goco gore. Doneću ja Sol, Sarfati. Gore je dobro društvo. Igraćemo Kopne laži Sol i Sarfati. Bićeš ti Sol, ja Sarfati.

Imaćemo mnogo vremena za probe i imaćemo gde da igramo. Neka joj je večna slava i hvala – rekla je Nada u govoru.

Govor je odžrao i Petar Benčina: “Bilo je u njoj plamene energije”

– Ja sam Gordana Marić. Imam 27 godina. Pre 9 godina počinje moja priča. Te 1970. primljena sam na Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju. Sada je to Fakultet dramskih umetnosti. Tamo se izučavaju osnovi opštenarodne odbrane sa prve, osnovi marksizma, sociologija umetnosti, istorija svetske drame i pozorišta, istorija jugoslovenske drame i pozorišta… …istorija filma, psihologija, stilovi, engleski jezik, mačevanje, akrobatika, igre, scenski pokret, tehnika glasa, dikcija i gluma. Godine 1974. postala sam stalni član Ateljea 212. Tu sam glumila do sada u 12 predstava. Ja sam inače glumila i u neformalnoj trupi Aleksandra Popovića, u pozorištu Dvorište, u otvorenom pozorištu Studentski grad, išla sam u seobe, u pohode, glumila sam i na televiziji, na radiju, na filmu još nisam. Međutim, nije bilo sve u najboljem redu. Kad sam glumila stalno mi je nešto smetalo i nedostajalo. Moja najintimnija razmišljanja bila su ova: što više vežbam i probam, što više glumim, to sam manje sigurna da poznajem glumački zanat. Taman dođem do nekog zaključka i mislim, to će biti moj sistem, kad ono ne, nije to to. Izmiče mi. Upišem. Ne mogu da pronađem sistem. Ne mogu da ga uhvatim.

Pitam se, kad već sada vidim da što više glumim manje znam o glumi, šta će biti sa mojom glumom kroz 10, 15 godina. I pročitam ovo slučajno. Da je nemački atomski fizičar Werner Heisenberg pronašao prema principu neodređenosti da je nemoguće izračunati istovremeno energiju i položaj atomske čestice. Božanstveno. Zato što instrumenti kojima se ove čestice mere i posmatraju deluju na njih. Eureka, božanstveno za mene. Ja sam tad shvatila osnovnu vrstu prepreka koje su mi smetale dok sam glumila. Jer formulisanje principa neodređenosti pokazao je usled čega je nedostupna objektivna slika mikrokosmosa, jer se samim posmatranjem predmeta menja slika predmeta. Posmatranjem se menja ponašanje. Već na prvim časovima glume, veliki učitelj pozorišta, Breht, me pitao: Zašto si došla da igraš u pozorištu? Čemu to? Je l’ ti hoćeš da pokažeš ljudima šta sve možeš? Šta misliš, da li si ti dovoljno zanimljiva da budeš izložena kao nešto vredno gledanja? Ko si ti? Da li si toliko značajna osoba da treba baš tebe da obasjavaju reflektori? Misliš da će ti ljudi možda zbog toga pljeskati? Ipak, negde u dubini duše vera u sebe objavljuje pobedu. Ovako je Gordana Marić, naša draga profesorka, govorila o sebi u svom neuhvatljivom sistemu glume. Svi koji je poznajemo znamo da se nikada nije promenila. Da je uvek preispitivala sebe, radila na sebi, prenosila svoja saznanja drugima. Ta njena prirodna potreba i sposobnost da osvesti i podeli svoje misli, iskustvo i znanje, od rane mladosti bila je njena dominantna osobina, njen poziv i njena misija.

Šest klasa. Šest generacija glumaca i glumica otišli su u svet sa ispečenim zanatom kod profesorke Goce Marić. Šta je tražila od sebe, tražila je i u svojih studenata. I zbog toga su joj svi i danas zahvalni, jer od nje nisu učili samo o glumi. Učili su o životu, koji valja stalno preispitivati i vraćati na prave koloseke. Samo napred, bodro, veselo, umetnički. Tim rečima se rastajala od onih koji su imali sreću da je poznaju i da s njom razgovaraju, naša draga profesorka, Gordana Goca Marić. Bilo je u njoj plamene energije za tri veka. Tako je i išla kroz život. Kao da je pred njom večnost. Nikada se nije osvrtala, samo je gledala napred. Njen duh je bio mlad i radoznao. Grlom u jagode, Atelje 212, Fakultet dramskih umetnosti. To su bile njene profesionalne koordinate. Sve između bio je njen jedinstveni život. Ljubav, radost igre, borba i sloboda, majčinstvo i mentorstvo, i beskompromisna postojanost njenog ličnog sistema vrednosti.

Cela Jugoslavija je zapamtila po njenoj prvoj ulozi kao nežnu, naivnu, dobru Gocu iz serije Grlom u jagode. Devojku koja iz ljubavi veruje u ono što želi da veruje. Profesorka Marić je tvrdila da je potpuno suprotna toj Goci. Tvrdila je da je hipik u duši, buntovnica, jer je uvek birala put kojim se ređe ide, uvek uzvodno, uvek drugačije. Ali ispod svih tih oklopa, kojima se štitila od sveta, naša Goca jeste bila ta dobra… …nežna duša, senzibilna i načitana, ubeđena da svet može da bude bolji, spremna da veruje u ljude, da postoje pravda i umetnost, i ljubav mogu da menjaju svet, ako prvo dopustimo da menjaju nas. Svima će nam mnogo nedostajati naša profesorka, naša koleginica, naša Goca. I mnogo ćemo je pominjati. Posebno kada je teško i deluje bezizlazno, setićemo se njenog svetla i osmeha i onog: samo napred, bodro, vedro i umetnički. Neka joj je večna slava i hvala.

Život Gordane Marić

Podsetimo, glumica Gordana Marić umrla je 7. februara u Beogradu, a kremirana je 11. februara na Novom groblju. Porodica je primala saučešće, a mnogi poznati su došli da se oproste od koleginice.

Imala je svega 23 godine kada je dobila ulogu koja joj je obeležila život. Tumačila je lik Goce, devojke glavnog junaka Baneta Bumbara (kojeg je igrao Branko Cvejić), i bila neizostavni deo čuvene družine koju su činili i Aleksandar Berček, Predrag Miki Manojlović i Bogdan Diklić.

Manje je poznato da se Gordana Marić svesno povukla iz žiže javnosti kako bi se posvetila pedagoškom radu, teatrologiji i svom doktorskom radu. Decenijama je važila za profesora na FDU kod kojeg se “zanat peče” temeljno.