MRAČNA STRANA BEOGRADSKIH SLAVLJA U kafanama se pilo bukvalno do SMRTI, a gosti su se kladili – ovako je izgledala borba za titulu NAJVEĆEG PIJANICE

U osvit velikog Vaskršnjeg posta, na Beli ili Čisti ponedeljak, krajem februara, nekadašnjim Beogradom bi se, umesto duha pročišćenja, širio miris ustajalog dima i jeftine rakije. Bio je to dan rezervisan za “bekrijsku slavu” – običaj koji je, iako formalno posvećen molitvi za dobar rod šljivika i vinograda, u praksi predstavljao brutalno i gotovo varvarsko takmičenje u opijanju. I u iživljavanje nad najranjivijim osobama u tadašnjem Beogradu – onima surovo siromašnima.

Zabava za besposlene, profit za gazde

Dok je većina stanovnika prestonice ovaj običaj s pravom smatrala “najnesimpatičnijom pojavom i ružnim obeležjem našeg društva”, u kafanskim kuloarima on je predstavljao vrhunsku zabavu za besposlene i siromašne, ali i za one koji su imali novaca.

Iza kulisa “praznika” stajao je čist profit i surova eksploatacija. Gazde pojedinih kafana organizovale su proslave kako bi “razradile lokal” i sklopile trgovačke poslove. Njihova meta bili su mučeni ljudi već duboko ogrezli u alkoholizam, čija se zavisnost beskrupulozno koristila u nečovečne svrhe.

“Pilo se neretko do smrti…”

Organizatori “bekrijske slave” bili su vlasnici kafana željni zarade, a sirotinja i ubogi besposleni radnici su vrbovani da se “bore za titulu najvećeg pijanice” i da piju do besvesti. Neretko i do smrti!

Oni sa parama zauzimali su pozicije sa kojih bi mogli najbolje da prate svoje favorite, besomučno su plaćali pića takmičarima i kladili se na pobednika, uživajući u gnusnom prizoru.

Čak ni teška ekonomska kriza nije sprečila održavanje ovih nadmetanja. Štampa iz 1936. godine beleži da su se slične scene mogle videti čak i u poznatim i renomiranim beogradskim kafanama:

– Juče su se mogle videti, kao i ranijih godina, sasvim slične slike na bekrijskim slavama, kako na onoj u “Čuburi”, tako i na Čukarici kod “Posavine” – dalo se pročitati u beogradskim novinama.

Atmosfera je bila mučna. Grupe ljudi trudile su se da popiju što veću količinu alkohola u što kraćem vremenu. Kada bi organizam popustio, a takmičar pao pod sto potpuno bez svesti, gazde kafana bi reagovale brzo, ali ne i humano!

Da smrt ne bi “poremetila tok dalje utakmice”, mortus pijane bi izbacivali napolje, na hladnoću i sneg da ne bude da su umrli kod njih u lokalu, dok bi se takmičenje nastavljalo još ubrzanijim tempom.

– Pozitivno se zna da je skoro svuda, za vreme tih pijanačkih proslava, bilo žrtava – pisale su novine.

I danas postoje bekrijske slave po Srbiji

Danas bekrijske slave i dalje postoje u nekim krajevima Srbije, ali su one, srećom, izgubile svoj mračni i destruktivni karakter koji su imale uoči Drugog svetskog rata.

Već sedam decenija u Novom Selu kod Loznice neguju običaj organizovanja bekrijske slave, a prva u ovom mestu organizovana je pre 70 godina.

Na Čisti ponedeljak okupljaju se meštani, pre svega muškarci, spremni da početak Vaskršnjeg posta proslave uz ribu i posnu hranu, dobru zabavu i koju kapljicu više.

Daleko od surovih takmičenja u opijanju, ali i preživljavanju, današnja okupljanja služe isključivo za druženje, zdravicu i uživanje u tradiciji, bez senke eksploatacije i ljudske bede koja je nekada pratila beogradski Čisti ponedeljak.

(Blic/Kaldrma.rs)