“Muž i ja smo kupili mala skladišta za odlaganje starih stvari. Mušterije su teške, ali tako plaćamo školovanje moje ćerke”: Evo kako je Nensi razvila neobičan biznis

Nensi Brier je sa suprugom kupila posao sa skladišnim jedinicama sa polovnim srvarima jer nisu mogli da priušte koledž moje ćerke. Priznaje da posao nije baš oavakav kakav je očekivala, a kupci umeju da budu teški. Ipak, donosi im dovoljno novca da mogu da plate školarinu njihove ćerke.

– Dobra vest je da imam novu rernu za picu. Loša vest je da je veća od moje kuhinje i da je teška tonu, priča Nensi u svoj eseju za “Biznis Insajder”.

Pripadao je vlasniku restorana koji je zatvorio radnju, preselio svoju opremu u prostor u mojim skladišnim jedinicama, a zatim se preselio u istočnu Evropu. Pre nego što je otišao, otkazao je plaćanje kreditnom karticom.

Prijatelj mi je savetovao da prodam pećnicu. Ali moj posao je u ruralnom području, i niko ovde ne želi moju preveliku pećnicu. U stvari, kontaktirala sam svaki restoran u krugu od 40 milja. Čak sam pozvala lokalni centar za starije osobe i neke crkve za slučaj da žele da dodaju proizvodnju pice u svoju ponudu usluga. Niko je nije hteo.

Ovo je samo jedan od problema sa kojima se sada suočavam kao vlasnik preduzeća sa skladišnim jedinicama.

Kupili smo posao da platimo školarinu

Kada se naša ćerka, Loren, rodila, moj muž i ja smo otvorili štedni račun za finansiranje njenog školovanja na fakultetu. Na papiru je to odlična ideja, ali dok je bila u srednjoj školi, shvatili smo da su naši napori uglavnom bili osujećeni neočekivanim finansijskim hitnim situacijama u životu. Naša ušteđevina bi jedva pokrila jednu godinu fakulteta i onda bi nestala.

Na porodičnom sastanku smo odlučili da umesto da uzimamo studentske kredite, radije da se zadužimo kupovinom biznisa koji će generisati priliv novca.

Pronašli smo mini-skladište na prodaju i iskoristili Loreninu ušteđevinu na fakultetu kao početni novac za plaćanje. Platili smo 325.000 dolara, i to je bio ogroman rizik.

Posedovanje preduzeća sa skladišnim jedinicama nije uvek lako

Pre nego što smo kupili posao, pretpostavila sam da će ljudi skladištiti svoje stvari, plaćati svoje zakupnine i na kraju krenuti dalje. Zamislio sam ciklus uglavnom pasivnog prihoda sa povremenim zastojem koji dolazi sa svakim preduzetničkim projektom. Sumnjao sam da ću upoznati svoje mušterije jer nećemo imati mnogo interakcije.

Stvarnost je bila drugačija. Moj broj telefona je postavljen sa strane zgrade. Kada ljudi zovu o iznajmljivanju jedinice, ja sam taj koji odgovara. Naučila sam da se useljenje ili izlazak iz skladišta često poklapa sa događajem koji menja život. Ljudi mi pričaju svoje priče. Oni započinju nove poslove i potreban im je prostor za skladištenje zaliha. Supružnici umiru, a preživeli žele da zadrže dragocene uspomene. Mame se zasitiju prepunih ormara i žele sređeno domaćinstvo. Iznajmljivači bivaju deložirani i moraju da čuvaju nameštaj dok ne pronađu rešenje za stanovanje.

Jedan čovek se javio u panici. Njegov kamion je bio pun, i hteo je da ga odmah istovari. Sat vremena kasnije, nakon što je bacio svoj nered i zaključao vrata, rekao mi je da je stanodavac i da njegov stanar nije platio kiriju godinu dana. Sudovi su mu upravo dali u posed svoju imovinu, ali je i dalje morao da čuva imovinu svog stanara na određeno vreme. Mesec dana kasnije, kada mu je dospeo račun, rekao mi je da neće platiti.

„Kontaktirajte mog stanara“, rekao je. Stanarka mi je rekla da ni ona ne želi stvari. Pošto je moj muž bio van grada, Lauren i ja smo lopatom izbacili jedinicu – napola pojedene pite, zaprljane pelene i mokri veš, zajedno sa svim mogućim predmetima za domaćinstvo. Donirali smo ono što se moglo spasiti, a ostalo odneli na deponiju.

Takođe razgovaram sa mušterijama kada ne mogu da plate račune. Jedan kupac zove mesečno da traži produženje, a tokom naših razgovora upoznali smo se. Saznao sam da je hranio koloniju divljih mačaka, a trošak sve te hrane ga je bankrotirao. Drugi kupac je zvao nakon što se preselio širom zemlje. Rekao je da nema smisla vraćati se u Kaliforniju samo da bi pokupio “to staro smeće”. Ali onda mi je rekao da je pepeo njegove mame u njegovoj jedinici i počeo da plače.

Ponekad odvraćam ljude od iznajmljivanja jedinica. Jedna potencijalna mušterija se upravo razišla sa svojim dečkom, i dok sam objašnjavala cenu zakupa skladišnog prostora, osetila sam njenu nevoljnost. Bila je zabrinuta za novac. „Da li ste sigurni da želite ovaj prostor?“ pitao sam. „Šta ako biste umesto toga imali rasprodaju u garaži?“

„To je sjajna ideja“, rekla je. I samo tako, izgubila sam mušteriju.”

Iako je teško, posao ima finansijski smisla za nas

Posedovanje mini-skladišta bilo je zanimljivije i izazovnije nego što sam mislio da će biti.

Do sada prihod koji posao ostvaruje pokriva sve njihove troškove i taman toliko da plati fakultet. “To je omogućilo mojoj porodici da plati troškove naše ćerke na fakultetu bez zaduživanja, a ja sam naučila zanimljive lekcije o biznisu i humanosti.”

I ako mi ikada zatreba rezervni plan, to mi je dalo savršenu nogu da otvorim piceriju.

(Izvor: Biznis Insajder)