“PRVI PUT U ŽIVOTU SAM BIO PLAV” Andrija Kuzmanović otkriva detalje filma “Kengur se vraća kući”: Jelisaveta Orašanin igra Krdžu

Posle 24 godine od komedije “Kad porastem biću Kengur” snimljen je film „Kengur se vraća kući“ Miroslava Momčilovića.

Sinoć je održana promocija filma, na kojoj su prisutni prvi put imali priliku da pogledaju prve inserte iz novog ostvarenja. Glavni glumac Andrija Kuzmanović priznaje da ga za kultni original vežu veoma lepe uspomene iz mladosti.

– Sećam se da sam kupio disk filma “Kad porastem biću Kengur”. Gledali smo ga kod mog druga Petra Kozline, zajedno sa Mirsadom i Minjom. Bio je letnji raspust i skupili smo pare da kupimo CD. Mislim da smo ga gledali na Sony PlayStationu jedinici. To je bilo davno, ali su to lepe stvari koje klinci danas treba da čuju. Nismo imali čak ni DVD plejer, nego smo film gledali na Soniju. Sećam se da sam tada pomislio: “Što ja nisam stariji da mogu da igram ovo?” Tada nisam ni znao čime ću da se bavim. Imao sam 17 godina, bio sam dete, nisam ni upisao Akademiju. To je kultni film i moram da pomenem koliko mi je značio – priča za “Blic” Andrija Kuzmanović.

Nije nastavak kultnog filma

Iako mnogi misle da je reč o nastavku legendarnog ostvarenja, glumac objašnjava da to zapravo nije slučaj.

– To nije nastavak. Mi krećemo u jednom trenutku kao da se vreme zamrznulo i nastavljamo odatle. Đuričko, koji je igrao prvog Kengura, sada ima više od pedesetak godina, a ja sam u vreme snimanja imao 40–41. Jurili smo trenutak kada jedan golman odlazi u penziju, a to su upravo te godine. Verujem da je ideja da postoje tri dela. Prvi je bio “Kad porastem biću Kengur”, drugi je “Kengur se vraća kući”, a treći bi bio “Kengur posle Kengura”, u kojem bi glavnu ulogu igrao neko mlađi od mene, u tom životnom periodu.

Od stare glumačke ekipe u novom filmu nema nikoga.

– Nije stvar u tome da neko nije želeo da igra, nego jednostavno nijedan od starih likova nije napisan. Sve su novi ljudi, što je zapravo jako dobro.

Kako kaže, za to je zaslužan scenario MIroslava Momčilovića.

– Mića je to vrlo pametno napisao. Da smo vraćali stare likove, to bi bilo “podgrevanje sarme”. Trebalo bi da ih podmlađujemo ili postarujemo, a svi danas imaju oko 50 godina, dok su likovi u ovoj priči ljudi od 35 do 40 godina, kao što sam i ja bio kada smo snimali. Mislim da će svaka generacija imati svog Kengura.

Radnja traje dan i po

Glumac je otkrio i osnovu radnje novog filma.

– Kengur je završio karijeru sa 40 godina i u 41. dobio licencu da bude trener u Championshipu, drugoj ligi Engleske. Međutim, iz nekog razloga, koji su oni nazvali rasizmom, licenca mu je oduzeta. Tada kaže:”Je l’ tako? Okej, vraćam se kući.” Odlučuje da od “Bežanije”, kluba u kojem je ponikao, napravi prvoligaša i izvuče ga iz pakla, jer je poslednji na tabeli. Vraća se u Beograd, a fiktivna engleska televizijska kuća UBC TV, odluči da snimi dokumentarac o njemu, šalje ekipu u Srbiju i tu nastaje haos. Radnja filma traje svega dan i po. To je jedina sličnost sa prvim Kengurom, vremenski okvir. Nema skokova od nekoliko meseci unapred ili unazad, već se sve dešava tokom jednog i po dana – kaže on.

Govoreći o glumačkoj postavi, otkriva ko je ovog puta deo tima.

– Igra moja velika drugarica Jelisaveta Orašanin. Napravila je ogroman iskorak, jer je publika navikla da je vidi kao veoma zgodnu i poželjnu ženu, a ovde igra Krdžu, mog taksistu. Prvi put, bar koliko ja pamtim, imamo ženu taksistu u domaćem filmu. Tu su i Nataša Ninković, Vesna Čipčić, Aleksandar Đurica, Miljan Davidović, Oliver Conić, moj kum, kao i devojka Ći (Čiama Atuanga prim.nov) poreklom iz Afrike koja je odrasla u Londonu.

Do saradnje sa rediteljem Mićom Momčilovićem nije došlo lako.

– Mića i ja smo dve godine razgovarali o ovom scenariju. U jednom trenutku je rešio da to ne budem ja, pa je kasnije ipak pristao. Na kraju sam ga svojim ponašanjem nekako ubedio da mogu da iznesem ulogu. Iskreno, jedva sam čekao da radim sa Momčilovićem i baš mi je drago što se to dogodilo upravo na ovom projektu.

“Prvi put u životu sam bio plav”

Na pitanje da li u filmu igra fudbal, odgovara kroz osmeh:

– Ne, ali možda i da. Ima nekih elemenata. Uostalom, nisam ja bez razloga najbolji fudbaler među glumcima. Mogu to i dalje.

Za potrebe uloge morao je i da promeni izgled.

– Jesam, ofarbao sam se. Prvi put u životu sam bio plav. Farbao sam se pet puta za mesec i po dana.

Ipak, to iskustvo ne bi ponovio.

– Nikad više. Evo, krenule su mi sede, tako da je to sasvim dovoljno.

Od filma očekuje mnogo, ali ne zbog nostalgije.

– Iskreno očekujem veliki uspeh, jer je ovo kritika društva. Ne prikazujemo kako bi trebalo da se živi i kako bih ja voleo da žive moj sin ili neke buduće generacije. Ovo je socijalna kritika društva.

Bos na mokroj travi

Iako je priča bogata događajima, od nje neće nastati televizijska serija.

– Ovde nije bilo materijala za to. Ovo je baš film, jer se sve dešava tokom jednog i po dana – otkriva glumac.

Snimanje na Novom Beogradu nije prošlo bez izazova, a najteže mu je palo nešto sasvim neočekivano.

– Najteže mi je bilo to što sam u oktobru, u papučama, bos šetao po mokroj travi i rosi. To je trajalo desetak dana. To mi je bilo najteže tokom celog snimanja. Ali nisam se razboleo, a to je najvažnije – zaključuje Andrija.