(VIDEO) “PRODAO SAM ZDRAVLJE ZA PARE” Posetili smo Branka Babića u Ratkovu posle udesa, KOPČE NA GLAVI I BOLOVI, tu su supruga i blizanci: “Želim šestoro dece”

Biznismen Branko Babić je ugostio ekipu “Blica” u rodnom Ratkovu nakon saobraćajne nezgode koju je nedavno imao. Na glavi su mu kopče i posekotine, ali ga to nije sprečio da sa nama obiđe imanje i ispriča koliko mu se život promenio od dolaska blizanaca Srne i Milana.

Krajem decembra, Babićeva supruga Milica Šćekić se porodila i na svet donela blizance Srnu i Milana.

– Posebno mi je drago što ste ovde, jer to ide u prilog mojoj teoriji da u Ratkovo niko ne dolazi samo jednom. To jeste velika promena, ali promena koja meni nije pala teško. Predugo smo čekali i iščekivali da se to desi. I Bogu hvala bebice su mirne, ne plaču mnogo, nisu zahtevne. Tako da uživamo, iskreno – rekao je on, pa se osvrnuo na imena koja su on i Milica dali blizancima:

– Mi smo inače ovde u njivi okruženi kompletno sa svih strana srnama. I noću kad idemo ili ujutru rano kad izlazim sa imanja skoro svaki dan mi vidimo neku srnu. Ili srnu ili zeca. Pošto smo imali zadatak da smislimo dva imena, za devojčicu je nekako bilo Srna odmah na prvu, A za dečaka nismo mogli zec (smeh), nego smo kao Milan pa da ga zovu Lane. Tako da eto, Srna i Lane.

Branko Babić ne krije da je veoma popustljiv i slab kada su deca u pitanju, te da želi sve da im pruži što on nije imao.

– Ja sam jedan od onih tata koji ne zna da kaže “ne” deci. I za sada mi se to još uvek nije obilo u glavu. Dok nisam imao decu, ja sam uvek govorio ja nikad mojoj deci neću dati ni ovo, ni ono, neću im kupiti ni auto, neću im ništa obezbediti. Tako sam i odrastao i ja, svestan sam da je to kod mene stvorilo tu neku želju da nešto stvorim, da budem vredan, da nešto napravim. Upravo zato što mi otac nije omogućavao ništa od onoga što sam ja želeo. Kad sam dobio decu, jače od mene. Ja svaki dan pitam je l’ vam treba nešto, šta vam treba, šta da vam kupi tata – rekao je Branko kroz smeh, a na pitanje da li se meša u odluke i izbore svoje dece, kaže:

– Ne, tu zaista ne. Trudim se da ih podržim u bilo kojoj dobroj ideji. Ne mogu da ih podržim u nekim stvarima koje ni sam ne podržavam. Pošto imam decu iz prvog braka ima, evo sad će za koji mesec puni 18 godina, do sad nismo imali situaciju da se negde ne složimo, u njegovim željama i njegovim pravcima. Mlađi, koliko god bio različit od starijeg, takođe nemam ni sa njim nekih nesuglasica u smislu toga čime bi se bavio, šta bi radio, trenirao, kakvi su u školi, dobri su. U principu ni 10% kakav sam bio ja. Ja sam bio kao dete katastrofa. Verujte mi, ne poželeti ni neprijatelju. Nemiran jako. Pa ja sam pravio gluposti na dnevnom nivou po 10 puta.

Branko ne krije da je uvek bio kritikovan.

– Kako ne. Loš u školi, nisam hteo da učim. Pravio probleme. Ne znam, moj otac je imao auto, ja sam svaki vikend, evo ukradem auto odem u selo, izađem. Mislim, to su stvari koje ja sad ne bih preživeo kao roditelj da meni moja deca rade. I najiskrenije ja bih to doživeo kao najveći poraz u životu – da imam takvo dete kakvo sam bio ja. Ali evo opet da kažem i moram da pomenem, sreća je što imaju majku koja ih malo drugačije drži od mene. Ja ne mogu da se izborim s tim. Lazar je napunio 18 godina, ja nisam mogao da dočekam da mu kupim auto, i ja mu kupim auto on još nije ni polagao, niti ima ideju ni da će da polaže. Takav sam.

Biznismena smo pitali i da li deca imaju dozu tereta jer im je Branko Babić tata.

– Možda u zadnjih godinu dana dozu tereta. Uvek sam bio buntovnik i uvek sam, gde svi idu ja idem suprotno. Uvek me bolelo uvo šta će da kaže okolina. Uživao sam da vučem poteze potpuno suprotno od onih koji su očekivani. Tako da dok nisam imao decu ja sam snosio loš glas za takve stvari. E sada kad imam decu pa i oni malo imaju teret zbog toga. Ali ja sednem s njima, objasnim im stvari kako stvari stoje i nema tu nikakvih problema.

Branko ima tri sina i ćerku Srnu, te smo ga pitali da li je najslabiji baš na nju, jer su obično tate vezanije za ćerke.

– Ona ima dva i po meseca, mala je i ne mogu sad još uvek da kažem to je sad moje mezimče. Oboje su mi tu nekako egal i podjednako se bavim i jednim i drugim. Mislim da će se to promeniti sigurno kad malo porastu. Moj problem je što ja deci hoću da ispunim sve želje, i na primer iako oni nemaju nikakve želje nažalost, evo na primer sin kad sam mu kupio auto on nije došao mesec dana da vidi auto. I ja se sve nešto nadam da će ćerka da bude drugačija, da će ona da traži i da ću ja uživati u tome da ispunjavam neke želje.

Kupao sam decu, žena ima pomoć

Branko je od onih koji deli posao sa suprugom, pomaže joj, menjao pelene nije, ali je kupao decu.

– U kuhinji sam ja tata mata. Što se tiče dece, za sada još uvek žena ima ispomoć određenih žena koje su tu sa njom i koje joj pomažu. Ja od rođenja beba, možda sam par puta učestvovao u kupanju iz prostog razloga što sam u zadnjih par meseci imao neku drugu zanimaciju, nisam čak ni bio puno u kući. Sad jesam i pomažem.

Kad se ohladilo sve je počelo da boli

Branko Babić je pre nekoliko dana doživeo udes, a nama je otkrio kako teče oporavak.

– Prva dva dana po izlasku iz bolnice ja sam mislio da meni nije ništa, onda kad se to ohladilo malo, onda su počeli da bole glava, vrat, kičma. Nisam spavao dve noći uopšte. Nisam pio ništa od lekova i čekao sam da prođe, i prošlo je. Ne mogu da kažem da sam baš u istoj formi u kakvoj sam bio pre udesa, ali sam dobar – rekao je on i otkrio detalje saobraćajne nezgode:

– Padala je kiša, naleteli smo na baricu i to je bukvalno kao da nas je katapult odjednom iz brze trake prebacio u sporu traku. Mi smo udarili u zaštitnu ogradu, nismo vozili sporo. E onda se desilo, auto se okrenuo i eto sreća u nesreći da je padala kiša pa je bilo klizavo. Pa je auto jedno 150 metara klizao bočno autoputem što nas je usporilo i onda smo udarili još jednom prednjim delom auta u zaštitnu ogradu i tu smo se zaustavili. To je trajalo pet, šest sekundi. Sedimo i gledamo se šta gde ćemo udariti, šta će se desiti. Nije to baš bilo ono kao da ne mogu da kažem bilo je sekund, odjednom se desilo. Nekako mi je to sve trajalo dugo. Bio sam na suvozačevom mestu, Ja sam izašao odmah iz auta, pregledao se. Video sam na sedištu da ima krvi. Shvatio sam da imam posekotinu na glavi. Mogao sam da pomeram ruke, noge, sve. Nisam osećao nikakav bol. Da li od adrenalina, šoka. Uglavnom osećao sam se kao da sam slučajno se zadesio tu, kao da nisam izašao iz auta koji je smrskan. Tek posle dva dana sam preživeo taj šok, shvatio šta mi se desilo i tek onda sam u stvari doživeo tu saobraćajnu nesreću. Tad u tom momentu najiskrenije, uopšte nisam, ne, nisam, nisam bio uopšte svestan ni šta se dogodilo, niti sam osećao neke specijalne bolove.

Iako bi trebalo još uvek da nosi kragnu, Branko kaže da je morao da je skine jer mu smeta.

– Pa trebao bih i sada da nosim kragnu, ali eto nervira me pa je ne nosim. Inače, mi je doktor rekao četiri nedelje strogo mirovanja, ali teško – rekao je on, otkrivajući nam u kakvom je stanju vozač automobila u kojem je bio:

– Ništa mu, njemu apsolutno ništa. On je malo od airbag-a ima, da li je to opekotina ili je udarac, nisam siguran, ali nikakvu posebnu povredu nema ni on, hvala Bogu.

Živi penzionerski

Branko kaže da danas živi pravi penzionerski život i uživa na imanju.

– Pa penzionerski. Evo vidiš ovi stubovi ovde, tu je zemlja koja sad čeka da zasadimo paradajz. Na početku ove njive, tamo smo već zasadili svo povrće. Završavamo farmu, ovde ćemo imati krave, koze, ovce, svinje dve vrste. I nešto malo pernate živine. I ove godine ja ispunjavam jednu svoju želju koju sigurno imam 15 godina, a to je da imam imanje koje nam omogućava da imamo i piće i jelo, apsolutno sve sa našeg imanja. I povrće, voće, meso, mleko, med, apsolutno sve što jedemo da bude sa ovog imanja – priča on, osvrćući se na biznis koji mu je doneo milione:

– Ja već šest meseci nisam operativan u firmi i kad je krenula korona, tad sam ja doneo odluku, a na tu odluku sam se spremao dugo. Jako sam puno radio, putovao i izgoreo sam od tog posla. I bilo je pitanje samo dana kada ću da izađem. I onda su mi svi govorili: “Ne, biće ti dosadno, moraćeš nešto da radiš. Pa neću morati ništa da radim.” Tako da, budim se prirodno. Nekad se probudim u 11, nekad se probudim evo kao jutros, jutros sam se probudio u pola 5. Dan na selu je uvek ispunjen, ako imate životinje, ako imate zemlju, ako imate šta da radite i ako uživate u tome, nema potrebe da se dokazujem ni u biznisu, ni u nekom drugom uspehu, voleo bih da mi ovako ostane do kraja života da uživam u podizanju dece i u svom imanju.

Branko ne krije da ga posebno raduje činjenica da će mu deca odrastati na selu.

– Ta ideja da deca odrastaju sa prasićima, jarićima, meni je to bajkovito. I definitivno imam tu neku filozofiju da deca koja odrastaju na selu, ipak su malo drugačija od dece koja odrastaju u gradu. Neću da se složim s tim da je dobro za decu da ceo život provedu na selu. Neki period života da, deca treba da vide grad, grad daje određene mogućnosti koje selo nema. Dobre su stvari što se infrastruktura razvija u tom pravcu da su selo i grad sve više povezani. Ali da, da li sam srećan sa idejom da mi deca odrastaju na selu, sa životinjama i na farmi? – Apsolutno da. Da nauče kako se pravi ajvar, da nauče kako se suši meso, kako se prave kobasice, kompot. Meni je to fascinantno da dete ima tu mogućnost da tako odrasta – rekao je on i dodao da je kod kuće najlepše, bez obzira na to što je proputovao ceo svet:

– Stvarno imao ideje da živim negde van Srbije. U nekom momentu mogućnosti se otvore takve da možete da birate gde ćete da živite i gde ćete da kupite kuću i ja sam čak i živeo neko vreme u Monaku. Nisam bio srećan, evo najiskrenije. Ne mogu da se žalim ni na šta, to je prelepo mesto na raskrsnici između Francuske i Italije sa prelepom, možda najlepšom klimom na svetu, ne znam, previše sam vezan i za Srbiju, i previše sam vezan i za selo. Ja sam ovde rođen, ovde sam išao u osnovnu školu. I dok sam putovao, dok sam bio u biznisu, dok sam putovao ,ja tek kad vidim onu žutu tablu Ratkovo, ja se osećam kao da sam se vratio kući. Kad dođem sa aerodroma u stan u Beogradu ili u Novi Sad gde sam takođe živeo, nije mi to uopšte taj osećaj. Nsam ja imao planove da živim ovde. Mislim, ja sam kupio ovo imanje sa nekom idejom da napravimo neku vikendicu, kao da imamo nekad vikendom da dođemo tu da pecamo i da provedemo vreme. E onda kad sam završio, ja sam prespavao jednom i onda sutradan ponovo prespavao i preksutra sam otišao u Beograd, pokupio sve stvari i doneo ih ovde. I više se nisam vraćao u Beograd nijednom. Evo već sad je već čini mi se skoro četvrta godina.

Branko nam je otkrio i da li je njegovoj supruzi Milici Šćekić bilo teško da se privikne na život u Ratkovu.

– Ne, nije, jako se brzo prilagodila. Sad ona, ona kao osoba nije nešto sad previše ekstrovertna, tako da prija joj da smo ovde sami i da se bavimo svojim životom.

Praznici su ti spajaju i porodicu i prijatelje, a Branko nam je otkrio kako će se Uskrs proslaviti kod njega u domu.

– Pa to sad sve zavisi od supruge. Sad ove godine imamo, kažem, dve bebice, tako da moramo malo i njima da se prilagodimo. Ali definitivno, kuća neće biti prazna sigurno. Za mene je praznik broj jedan i nešto čemu se najviše radujem Božić, i posle Božića Uskrs. Ne mogu za sebe da kažem da sam vernik do te mere da svake nedelje idem u crkvu. Jesam vernik, ali ne veliki, ali se trudim eto da živim tako da, da imam jedan vernički način života u skladu sa nekim zapovestima. I mislim da sam prilično srećan u tome.

Babić nam je otkrio kako izgleda njegov dan, ali i da li gleda televiziju.

– Rijaliti ne pratim, televiziju ne gledam uopšte, poslednjih 20 godina, ako nešto vidim to je neki klip koji se zadesio na Tik-Toku. Nemam potrebu da se informišem o svakodnevnim stvarima, a zabavni program, taj rijaliti to stvarno ne pratim.

Babić nam je priznao i da li mu smeta što se o njemu priča kao o čoveku koji je milioner.

– To je malo prepumpano. Ta priča kreće do onog momenta kada sam ja došao u Beograd sa Rols Rojsom i Lambordžinijem, i to su ljudi shvatili da sam ja ne znam koje milione da imam i koliko da sam bogat, u Beogradu imate hiljade ljudi koji su bogatiji od mene. Ne preterujem uopšte. Tako da taj, taj segment tog mog života kada sam vozio dobre automobile mi je nakačio taj neki epitet nekog milionera. Mislim imam novac, ali ne sad ne znam kakav novac da bi trebao neko da me svrstava u neke milionere. Običan sam čovek, nemam ja uopšte taj tu potrebu sada da se takmičim u nečemu materijalnom. Pa da imam više nego što ima ovaj, ili da imam više nego što sam imao prošle godine. Zadovoljan sam što ne moram da razmišljam o finansijama. Imam tu neku finansijsku slobodu, ekonomsku slobodu da mogu da živim život kakav zamišljam i u kom uživam. I takav i živim. I sad s tog aspekta ja ne znam s kim bih ja mogao da se takmičim. Ja ne znam čoveka koji živi zadovoljnije, lepše i bolje od mene. Ja sam maštao kao dete da živim u gradu. Otišao u grad, shvatio da tu nema ništa specijalno za mene. Živeo sam 12 godina u Novom Sadu, 12 godina u Beogradu. Kad sam otišao iz Novog Sada u Beograd nisam jedan dan žalio za Novim Sadom, kad sam se vratio u Ratkovo iz Beograda nisam žalio jedan sekund za Beogradom. Ne mogu da kažem da sad živim ja u samoći nekoj ovde. Imam društveni život, ali eto ne krećem se po gradu i nisam u gradu. Probao sam grad, nije mi se svidelo.

Na greškama se uči, ističe on.

– Pravio sam greške, pa sam nešto i naučio. Trudio sam se uvek da ih naučim da je dobro napraviti grešku i naučiti nešto iz nje, ono što je pogubno, napraviti grešku i ništa ne naučiti iz nje. Inače sam dosta analitičan i kad god mi se desi nešto loše i kad god shvatim da sam napravio pogrešan korak pokušavam da shvatim šta je bio uzrok tome. I da, da se to više ne bi ponovilo. Nemam problem s tim da bih ih sad savetovao nemojte vi da pravite greške koje sam ja pravio, naprotiv, pravite sve iste greške koje sam ja pravio i naučite iz tih grešaka nešto, tu sam da vam pomognem da čak i izvučemo neke zaključke. Krajnji cilj svega što radimo je da budemo srećni u životu i da ostanemo srećni u granicama svoje slobode. Sve što iskoči van toga zahteva neku dobru analizu da vidimo gde smo pogrešili, šta smo loše uradili i da nešto naučimo iz toga. Ne gledam ja uopšte na grešku kao nešto negativno. Greške su dobra stvar. Samo čovek koji misli da nikad nije pogrešio je čovek koji nikad neće ni napredovati.

Želi šestoro dece

Stariji sinovi su sa oduševljenjem prihvatili brata i sestru.

– Oni su oduševljeni, dolaze često, posete brata i sestru. Oni žive u Beogradu, mi smo ovde u Ratkovu, nije to svakodnevna poseta, ali prihvatili su jako dobro, zahvaljujući tome jer sam ih ja pripremio za to. Decu u tom uzrastu ne treba da dočeka informacija da će dobiti brata ili sestru putem medija. Oni dugo i znaju da ja želim da imam još dece. I pre nego što sam upoznao Milicu, oni su znali da ja želim još dece, sada ih imam četvoro, ali ja nisam završio svoj cilj, želim da imam šestoro. Čekam sad da se malo Milica oporavi, pa da nastavimo. Život pre dece – tad nisam osećao nikakvu odgovornost, nisam imao potrebu da sačuvam novac, da štedim, kad su došla deca, taj osećaj kada sam shvatio da nisam odgovoran samo za sebe već i za decu je potpuno promenilo moj život. Živim za svoju decu u pravom smislu te reči.

Branko: “Prodao sam zdravlje za pare”

Na pitanje koliko godina rada je bilo potrebno da živi danas lagodno, Babić je rekao:

– Meni jako malo, zato što sam radio kao stoka. Mesečno sam imao po 25 -26 letova i to je trajalo tako 5-6 godina. Osvajao sam svet, osvajao svaku državu na svetu, putovao u svaku državu na svetu, držao obuke tamo. Dolazio u situaciju da ne znam niti u kojoj sam državi, niti u kom sam hotelu. Jesmo mi napravili uspeh, nije ništa bilo uzalud, sve je to okej. Rezultati su u materijalnom smislu stigli, ali sve se to negde posle moralo platiti nekim zdravljem. Pa i pritisak, holesterol. Ne bih pogrešio ako bih rekao da sam prodao zdravlje za pare.