Preokret na istoku: Azijci više neće da rade u fabrikama, era “jeftine robe” pod znakom pitanja

Zaključak članka je da se mladi Azijci radije odlučuju za posao u kancelariji ili honorarne poslove umesto rada u fabrikama jer su previše osetljivi. Kažu da su mrzeli šefove u fabrikama jer su ih terali da radi brže, a neki navode da su im često davali vrlo neugodne primedbe, koje su im stvarale stres.

Druga pretpostavka je da su su pak postali lenji i površni, pa svi žele biti da budu influenseri, fotografi ili stilisti ili žele da rade u kafiću, jer nakon što vide Kardašijanke, ne žele više da rade ovaj posao.

Ono čega se članak WSJ-a ne dotiče između ostalog je i to što su svi razlozi navedeni u citatima mogli isto tako da izađu iz usta generacije Z u SAD-u, Kanadi ili bilo kojoj zapadnoevropskoj državi. Međutim, “problem” nastaje kad ih izgovore mladi Azijci jer će zbog njihovog navodnog nerada ispaštati ljudi na Zapadu, kojima će cene dosad jeftinih proizvoda, poput odeće, frižidera i nameštaja, značajno porasti, prenosi Jutarnji list.

Vlasnici fabrika očajni

Očajni vlasnici fabrika u Vijetnamu, Maleziji, Tajvanu i Kini reporteru WSJ-a govore da su počeli da nude besplatne časove joge i plesa, ukinuli nošenje uniformi i uredili prostor za decu radnika.

– Pokušavamo da naše zgrade učiniti malo privlačnijim, da sklonimo pregrade, damo im više prozora, više svetla, ugodnu muziku, stvorimo okruženje poput Epla – rekao je Syed Hussain Syed Husman, predsednik malezijske federacije poslodavaca koja predstavlja proizvođače.

Međutim, mnogi se i dalje bore s privlačenjem mladih radnika.

Obrazovana populacija mladih ima pristup internetu i edukovana je o radničkim pravima i prekršajima poslodavaca. Za razliku od njihovih roditelja, kojima su fabrike značile siguran posao i izlazak iz ruralnog siromaštva, milenijalci i generacija Z žele da rade pod sopstvenim uslovima, traže bolju ravnotežu između poslovnog i privatnog života, prilike za razvoj karijere i fleksibilne radne aranžmane.

Oni rad u fabrikama smatraju dosadnim, opasnim zbog povećane mogućnosti nesreća, iscrpljujućim zbog dugog radnog vremena i pre svega loše plaćenim. To su sve razlozi kojih se vlasnici fabrika, barem oni koji su se požalili reporteru WSJ-a, nisu dotakli.

Naime, jedna tajvanska vlasnica fabrike nameštaja čak je priznala da je odlučila da premesti svoju fabriku iz južne Kine u Vijetnam u potrazi za slabije plaćenim radnicima. Prvo je razmišljala o industrijskim zonama u blizini Ho Či Minha, ali je čula “strašne priče” o velikoj fluktuaciji radnika i ogromnim platama. Umesto da pruži radnicima bolje plate, odlučila je da otvori fabriku u ruralnom severnom Vijetnamu. Tamo je pronašla radnike u 40-im i 50-im godinama. Neki među njima ne znaju dobro da čitaju, što zahteva usmeno objašnjavanje zadataka i korišćenje vizuelnih demonstracija, priznaje Tajvanka.

“Kraj jeftine robe”

Zastrašivanje “krajem jeftine robe” iz Azije nije nikakva novost. Samo su navodni krivci ti koji su novi.

Na primer, Brus Rokovic, izvršni direktor Li&Funga, kompanije koja nabavlja odeću i proizvode za domaćinstvo iz Azije, još je 2011. proglasio “kraj jeftine robe”. Rokovic je tada rekao da zbog sve većih plata u Kini dolazi do skoka cena robe i proizvođači traže nova područja za proizvodnju, kao što su Vijetnam, Bangladeš, Malezija, Indija i Indonezija.

Prema studiji koju je objavio Rojters, više od 80 posto kineskih fabrika ima problema s radnom snagom. Ministarstvo obrazovanja predviđa da će do 2025. nedostajati 30 miliona radnika. Vladine brojke objašnjavaju da će Kina u roku od pet godina izgubiti 35 miliona radno sposobnih odraslih osoba.

Kina, svetska fabrika svega i svačega, sada želi da se usredsredi na proizvodnju proizvoda višeg cenovnog ranga, prepuštajući posao proizvodnje jeftine, radno intenzivne robe drugima.

Ko će “zameniti” Kinu?

Gordon Hanson, profesor ekonomije pri Harvard Kennedy School, u studiji “Globalna evolucija radno intenzivne proizvodnje” ističe da zasad nema jasnog odgovora na pitanje ko će “zameniti” Kinu.

Bangladeš je, na primer, izrastao u drugog najvećeg svetskog izvoznika odeće zbog niskih troškova, a Vijetnam je postao omiljena alternativa Kini za proizvodnju patika i tekstila. Međutim, problem je što oni nemaju dovoljno veliku populaciju i logistiku da preuzmu proizvodnju onako kako je to učinila Kina 1990-ih godina.

To bi moglo dovesti, kaže Hanson, do viših cena potrošačkih proizvoda. Međutim, fabrike će u međuvremenu morati da nastave da eksperimentišu i da čekaju da se pojavi “sledeća Kina”.

Moguće je da će radno intenzivna proizvodnja ostati u Kini, ali će doživeti velike promene, posebno što se tiče automatizacije rada.

Kina, zemlja s 1,4 milijarde ljudi, činila je polovinu instalacija industrijskih robota u 2021., što je 44 posto više u odnosu na prethodnu godinu. Postoji i mogućnost da se kineska industrija proširi iz velikih gradova u druge delove zemlje, kao što se dogodilo u SAD-u nakon Drugog svetskog rata.

Starenje radne snage

Profesor Čarls Gudhart pri Londonskoj školi ekonomije smatra da je povećanje cena jeftine robe posledica starenja radne snage.

U knjizi “The Great Demographic Reversal” Gudhart pripisuje velik deo dezinflacijskih trendova u poslednjih 30 godina globalizaciji i usponu Kine. Ovaj globalni šok u ponudi radne snage doveo je stotine miliona novih radnika u urbanu ekonomiju, povećavajući obim radne snage i uzdržavanih osoba.

Ali to će se “raspasti” kako baby boom generacija odlazi u penziju, a broj mladih opada širom sveta. To znači da zemlje više neće moći da se pouzdaju u jeftinu radnu snagu kao alternativu ulaganjima i inovacijama, zaključuje Gudhart.

(Izvor: Jutarnji list)

Želite da vam “Blic Biznis” donosi najnovije i ekskluzivne informacije o ekonomiji i dešavanjima u svetu biznisa, da čitate o uspesima i padovima srpskih privrednika, ali i poslovima koji u Srbiji i svetu donose novu eru u biznisu. Postanite i vi deo kluba koji čini desetine hiljada menadžera. Prijavite se na newsletter i na mejlu očekujte najaktuelnije i najekskluzivnije informacije.