PRONAŠLI SMO ZAZU IZ “SREĆNIH LJUDI” Evo kako danas izgleda i čime se bavi, otkrila i peh sa snimanje scene sa Šćepanom Šćekićem: “Mogao je da me pojede” (VIDEO)

Katarina Vićentijević je glumica koju publika pamti po upečatljivim, živopisnim likovima iz kultnih Pavićevih serija poput “Srećni ljudi“ i “Porodično blago“, ali njen umetnički put daleko prevazilazi televizijsku popularnost.

Između kamere i scene, izabrala je autentičnost. Okrenula se pozorištu, monodramama i radu sa mladima, gradeći karijeru van ustaljenih tokova. Danas je prepoznata ne samo kao glumica snažnog izraza, već i kao autor i pedagog koji veruje u lični put, iskrenost i trajanje umetnosti.

Katarina se prvi put pojavila u filmu “Sve će to narod pozlatiti“, ali je šira publika pamti po ulogama u domaćim serijama “Srećni ljudi“ i „Porodično blago“, gde je zablistala kao Zaza i Duda. Ipak, kako sama kaže, njena prva, prava uloga bila je u filmu “Znakovi“, u režiji Petra Zeca, iako se ta uloga često i ne pominje.

– Bila sam tu baš klinka, svi smo imali male uloge, ali eto, to je zapravo bilo moje prvo pojavljivanje na TV.

Govoreći o značaju uloga koje su je proslavile, ističe da sve ima dve strane.

– Bila je to odskočna daska u smislu da su me ljudi prepoznavali. Bilo je lakše organizovati igranje predstava, jer sam se od početka bavila monodramama. Ali, s druge strane, ja se kao Katarina nikada nisam navikla na tu vrstu pažnje. I danas se iznenadim kada me ljudi prepoznaju i posle toliko godina, kad me neko zaustavi, ja se privatno zbunim. Treba mi trenutak da shvatim šta se dešava – priča za “Blic” Vićentijevićeva.

Popularnost tih serija, kako kaže, nije do kraja bila svesna.

– Valjda sam to prihvatila samo kao dve uloge, nesvesna kolika je to zapravo popularnost bila i tada i sada, jer su te serije zaista svevremene.

Iako su mnogi očekivali da će joj te uloge otvoriti još više vrata na televiziji, njen put je otišao u drugom pravcu, ka pozorištu.

– Bilo je ponuda, ali meni nije važno koliko lik ima teksta, već da li je to lik s kojim mogu da se igram, da od njega napravim nešto. Bilo je tri-četiri ponude u kojima se nisam pronašla. Povremeno sam se vraćala televiziji. Posle duže pauze pojavila sam se u “Igri sudbine”, a onda i u “Radio Milevi”, što mi je bilo posebno simpatično, jer tu seriju mnogo volim. Sećam se da sam dan ranije rekla: “Zašto mene niko ne zove u “Radio Milevu?” a već sutradan su me pozvali. Pomislila sam da se neko šali sa mnom. Iako je bilo planova za još pojavljivanja, obaveze su me u tome sprečile. Imala sam drugačija zauzeća koja nisam mogla da odložim, pa se to nije realizovalo. Valjda je tako bilo zapisano.

Lazović je bio glumčina i lavčina

Govoreći o radu na Pavićevim serijama, posebno se osvrnula na saradnju sa Danilom Lazovićem.

– Bila je predivna saradnja. Često su me zvali da pričam o njemu povodom godišnjica njegove smrti, ali mi je uvek bilo ružno da iznosim neke sitne detalje. Ono što uvek kažem jeste da je bio glumčina i lavčina i tako ga pamtim.

Ističe da je prema njoj imao zaštitnički odnos.

– Pričali smo o svemu i svačemu u pauzama, preslišavali tekst, pomagao mi je.

Kada se prvi put pojavila na setu, osećala je veliku tremu.

– On je već bio zvezda, kao i Ljiljana Dragutinović, a ja sam bila potpuno zbunjena. Prvu repliku sam stalno pogrešno izgovarala od treme: “Jel’ ovo stan Šćepana Šćekića, a ja sam uporno ponavljala Šćekana Šćepića.”Toliko sam se tresla, toliko mi je bio strah. Lazović mi je pružio podršku i rekao mi je: “Polako, hajde, smiri se.” Bio je divan. Mogao je da me “pojede”, da me potpuno zaseni, ali nije, davao mi je prostor, savetovao me i bio veliki kolega.

Njihova saradnja nastavila se i kasnije.

– Radili smo zajedno i na drugim projektima, družili se na raznim događajima, i zaista ga pamtim kao sjajnog čoveka – kaže ona.

Govoreći o radu na brojnim serijama, posebno onim koje potpisuje Siniša Pavić, Katarina se sa seta najpre seća ljudi i druženja.

– Sećam se lepog druženja. Nekako sam uvek najviše volela trenutke kada su tu bili Dača i gospodin Dušan Poček. Sa njim sam posebno volela da razgovaram, često smo se i posle čuli telefonom. Bio je jedan sjajan gospodin. Publika ga pamti po ulogama hipohondara i likova sa povišenom energijom, ali privatno uopšte nije bio takav. Bio je pitom i izuzetno duhovit.

Ističe da joj nikada nije bilo važno ko je na kojoj poziciji u ekipi.

– Volela sam da sedim sa ljudima koje sam upoznavala iza kamere, šminkerima, kostimografima… To su ljudi koji se često i ne pominju, a meni je to potpuno prirodno. Nije mi važno koja je profesija u nekoj hijerarhiji, već ko mi prija kao čovek. Posebno pamtim period snimanja serije “Srećni ljudi“, kada smo se i privatno intenzivno družili. Baš smo se često viđali, izlazili, posećivali jedni druge. Sećam se tog nekog lepog, toplog vremena.

Uz osmeh se priseća i tempa rada.

– Dolazila sam često rano ujutru na snimanja, pitala sam se da li je baš neophodno da budem tamo tako rano, kao da sam čuvar objekta. Ali dešava seda se nekad se ne snimi sve tog dana, a nekad se promeni redosled scena. Sve je to deo posla. Ono što pamtim jeste da smo radili jako brzo, naročito Danilo i ja.

Na pitanje da li je ostala u kontaktu sa kolegama, kaže da su ti kontakti danas sporadični.

– Čujem se povremeno sa nekima. Na primer sa Jugoslavom Drašković, kao i sa Aleksandrom Dunićem. Sa Zlatom sam se ponovo srela kroz “Igru sudbine”, sa nekima se dopisujem, ali da smo ostali u nekom bliskom druženju – nismo.

Publika me nije zaboravila

Ipak, publika je nije zaboravila. Naprotiv.

– Redovno me na ulici oslovljavaju kao Zazu ili Dudu, zavisi koja im je uloga ostala upečatljivija. Kada je pitaju koja im je omiljenija, priznajem da nisam sigurna. Mislim da je možda Zaza malo prevagnula, ali zaista ne znam.

Jedna od dražih uspomena dolazi joj sa pijace.

– Volim da idem na banjičku pijacu i tamo imam jednog finog gospodina i njegovu suprugu kod kojih kupujem. Oni su iz okoline Leskovca i svaki put kad dođem, lepo se ispričamo. On me je prepoznao kao Dudu i uvek me dočeka sa osmehom, spakuje mi sve što treba od povrća. Ljudi me prepoznaju i u raznim izdanjima. Nekad sam sređena, nekad potpuno u kućnoj varijanti, pa im treba trenutak da se sete odakle me znaju, ali često me odaju glas ili osmeh – otkriva glumica.

Iako se tokom karijere sve više okretala pozorištu, Katarina danas svoje znanje prenosi i drugima, kroz rad sa decom i odraslima.

– Već 25 godina radim sa decom, a poslednje četiri godine i u Valjevu, pri KUD Abraševiću. Radim i sa odraslima, a od skoro i u Beogradu, gde se više bavim scenskim govorom i scenskim nastupom. Moj pristup nije „instant“. Ne radim brza rešenja za društvene mreže poput TikToka ili Instagrama. Kod mene se radi na pravilnom disanju, artikulaciji, oslobađanju treme i pronalaženju sopstvenog izraza.

Govoreći o savremenom govoru, naročito kod javnih ličnosti i na televiziji, primećuje značajne promene

– Ne gledam često televiziju, ali jasno se vidi da postoji neka nova “gramatika” i akcentologija na koju nisam uvek spremna da se naviknem. Govor je postao mnogo brži i često nerazgovetan.

Kao kontrast, navodi ranije generacije televizijskih profesionalaca.

– Ako se vratimo 50 godina unazad, setimo se Miće Orlovića i njegove generacije, to se učilo. Moralo se znati šta se govori i na koji način se saopštava. Danas brzina komunikacije utiče i na svakodnevni govor. Kod dece primećujem da je sve ubrzano, puno skraćenica, kao neki “instant” život i govor.

Posebno ističe problem brzine i artikulacije.

– Govore prebrzo, nema tačke, nema zareza. Ne kod svih, naravno, ali to je jedan od većih problema. To se delom nosi iz kuće, ali se i oblikuje kroz okruženje.

Na relaciji između Beograda i Valjeva, Katarina se posvetila i jednom od najzahtevnijih pozorišnih formata – monodrami, koje ne samo da izvodi, već i sama piše.

– U početku sam se naterala da pošaljem tekst na konkurs “Zmajevih dečjih igara”. To je bio komad “Ne mogu da se ljubim”, priča o dečaku okruženom ženama, zbunjenom sopstvenim emocijama. Igrao ga je Vladimir Beljić i drago mi je da će predstava nastaviti da živi. Nastavila sam u istom duhu i narednih godina. Dobila sam nagradu za najbolji tekst monodrame za decu u Srbiji, a zatim sam napisala “Prijatelji iz kontejnera”, kao posvetu mom mačku Čađi, ali i deci koja su drugačija, devojčici koja je sporija i dečaku koji je brži od drugih. Oni postaju najbolji prijatelji. Sledeći komad, “Mama s krunom na glavi”, u kojem i sama igram, bavim se odnosom majke i ćerke i pitanjem da li ljubav može da reši sve probleme. Pisala sam i za festivale. Za Inbox festival u Travniku poslala sam monodramu “Ako kosu pustim”, koja se bavi ženskom prirodom i onim što se prenosi s kolena na koleno. Dobila sam sjajne kritike – otkriva umetnica.

Razmišljam i o knjizi

Iako već ima bogato iskustvo, priznaje da ima još planova

– Pišem i dalje i nadam se da ću se jednom naterati da napišem i knjigu.

Posle više od tri decenije rada, Katarina kaže da se u jednom trenutku suštinski promenio njen pogled na život i karijeru.

– Shvatila sam da ništa ne moraš na silu i da ne moraš da ideš putevima za koje misliš da ti “po pravu” pripadaju. Najvažnije je da pronađeš svoj put i da ti u njemu bude udobno. To ne znači da je taj put bez prepreka. Svi nailazimo na probleme, ali mene je to saznanje oslobodilo velikog stresa, posebno onog kada očekuješ da ti se nešto desi. Ne može sve da bude stvar sudbine, moraš i sam da vidiš šta ćeš sa tim “materijalom” koji imaš i kako ćeš ga oblikovati.

Kao najveću podršku u životu izdvaja porodicu.

– Sve kreće iz porodice. Kada sam odlučila da studiram glumu, nije bilo velikih dilema s njihove strane. Možda je bilo malo “povuci–potegni”, ali su u suštini uvek stajali iza mene.

Priseća se i svog obrazovnog puta.

– Menjala sam škole, iz gimnazije prešla u ekonomsku jer su mi roditelji ekonomisti, ali se tamo nisam snašla. Posle sam upisala književnost, pa tek onda glumu. I kroz sve te odluke oni su bili uz mene.

Najveći profesionalni izazov, kako kaže, nije bio vezan direktno za glumu, već za pisanje.

– U jednom teškom periodu života naterala sam sebe da sednem i sve te emocije pretočim u monodramu i da to javno pošaljem. To mi je bilo mnogo teže nego izlazak na scenu. Navikla sam da se otvaram kroz igru i kameru, ali da neko čita moje tekstove, to mi je bilo zastrašujuće. I upravo taj korak smatram prekretnicom. Kada sam to prevazišla, sve je posle išlo mnogo lakše.

Nosim se sa kritikama

Na kritike danas gleda mirno i racionalno.

– Odlično se nosim s njima. Još na vreme sam “preležala” tu dečju bolest sujete. Uvek pitam: “Recite mi šta mogu da popravim, ali tražim argumente.“ Jedno iskustvo posebno pamtim. Dok sam igrala predstavu “Kako potamaniti gamad”, Volkova kritika je bila vrlo oštra. Pisalo je da sam lepa, ali netalentovana. To me je tada pogodilo, bilo je i suza.“ Međutim, nekoliko godina kasnije stiglo je potpuno drugačije mišljenje istog kritičara Petra Volka. Tada sam shvatila da su to sve ljudi sa različitim doživljajima i da imaju pravo da im se nešto dopadne ili ne.

Danas joj je najvažniji sopstveni sud.

– Bitno mi je da sama znam da li sam uradila nešto kako treba. Može neko da me hvali koliko hoće, ali ako ja osećam da nisam opravdala sopstvena očekivanja, to je ono što ostaje – smatra ona.

Govoreći o svom prisustvu u medijima i na internetu, Katarina primećuje da se o njoj godinama ponavljaju isti tekstovi.

– Tekstovi su poslednjih dvanaest godina isti ili sam se toliko promenila da me niko ne bi prepoznao ili se uopšte nisam promenila, što naravno nije moguće. Često se susrećem sa pogrešnim informacijama. Piše da ne živim u Beogradu, da sam “pobegla” u Valjevo, da se više ne bavim glumom, već samo držim školu. Čak sam jednom pročitala naslov: “Duda se više ne bavi glumom, ima novu profesiju”, pa sam otvorila tekst da vidim čime se to ja bavim – priča kroz osmeh glumica.

Objašnjava da se isti sadržaj godinama prepisuje.

– Bukvalno isti tekst, ni zarez se ne menja, samo fotografije. Jedan medij objavi, pa svi ostali kopiraju. Iako je bilo nekoliko pravih intervjua, već posle dva dana pojavi se opet taj isti stari tekst. Nekada me je to pogađalo, ali danas imam drugačiji odnos. Ranije mi je bilo bolno, a sada, pravo da vam kažem, više to i ne čitam. Znam da me “reanimiraju” svaka dva-tri meseca i to je to.

Privatno, poznata je kao veliki ljubitelj životinja, naročito mačaka.

– Veliki sam ljubitelj životinja. To sam nasledila od roditelja. Tata je voleo životinje, a mama je uvek govorila da bi, da je mogla, živela u azilu i brinula o njima. I sama sam često pomagala napuštenim životinjama, a posebnu priču imam sa svojom macom.Imala sam jednu macu i posle nje sam mislila da više ne mogu da imam ljubimce, jer teško podnosim rastanke. Ali onda se pojavila Juca – naglašava Katarina.

Njena maca Juca ima posebnu životnu priču.

– Uzela sam je sa ulice kada je bila bolesna, imala je mačiju kugu i bilo mi je žao da ugine na snegu. Ipak, izborila se. Danas ima četiri i po godine i oko pet kilograma, prava je lepotica. Šalim se da mi “gricka džigu”, ali šta da se radi, našle smo se.

Kada je reč o angažmanima, publika je danas može gledati pre svega u pozorištu.

– Pored monodrama i dečjih predstava, igram u predstavi “Do guše u pelenama”, koju igramo već tri godine, i u predstavi “Ko je ovde za brak”, rađenoj po motivima jednočinki Čehova, sa jednom zanimljivom savremenom crtom.

Na pitanje o povratku pred kamere, ostavlja mogućnost otvorenom.

– Bilo je u planu nešto, ali se stalno odlaže i ne smem još da pričam o tome. Volela bih da se desi. Priznajem da mi kamera nedostaje. Volela bih opet da radim pred kamerom, ali pod uslovom da je uloga dobra. Ako se pojavi nešto kvalitetno, što da ne – zaključuje Katarina Vićentijević.