“Dule mi je samo jednom došao u stan…” Milenko Tepić: Menjali smo karte za Partizanove utakmice za karte za pozorište /VIDEO/

Milenko Tepić je jedan od igrača koji su ostavili dubok trag u Partizanu. O onome što je njegova generacija postizala pod vođstvom Duška Vujoševića i danas se priča, a on se nama u Trip dablu prisetio tih dana, govorio je o čuvenom treneru, svom iskustvu sa Željkom Obradovićem, ali i aktuelnim temama u Partizanu i Crvenoj zvezdi.

Ja sam uspeo da se dogovorim da dođem u Partizan, na moje veliko je zadovoljstvo, a onda su stvari krenule nekim svojim tokom.



Milenko Tepić

Šta su bila očekivanja, a šta je postalo realnost u radu sa trenerom Duškom Vujoševićem?

Realnost je postala ono što su bile očekivanja. Što se obično, kad prelazite, ne poklapa se baš uvek, jer i treneri, i menadžeri, i svi ljudi oko vas su slatkorečivi i vi stvarate neku imaginarnu sliku nečega što bi trebalo da se desi, a u stvarnosti to ne bude tako. Kod Duleta to nije bio slučaj. On je govorio, kao i što radi ceo život, pravo u metu, odnosno bio je direktan, što mlad igrač nekada i ne voli da čuje. To je velika količina rada, kontrola, i na terenu i van njega, poštovanje određenih pravila, znači sve nešto što vas izbacuje izvan komfora, ali što vam pomaže da jednog dana postanete ozbiljni igrači i ljudi. Tako da Dule bio svestan da i ja, kao i neki moji drugi saigrači u tom periodu, s obzirom na to da je tim Partizanom bio izuzetno mlad i da je, uglavnom, bio sastavljen od mladih igrača, da je zaista neophodno da se vodi računa o tim ljudima i van terena kao i na terenu. On ima neviđenu energiju za te stvari. Kada se poštuju sva ta pravila, imao je i hrabrost i želju da se tim momcima da šansa koja je nekad i iznad onoga što igrački zaslužuju. Ja sam bio jedan od tih iz te grupe i mogu da kažem da sam i danas zahvalan Duletu na onome što se dešavalo na terenu i van njega i da smo do danas ostali prijatelji.

Milenko je bio jedan od njih koji su tu postali ozbiljni košarkaši i legende kluba.

Postao je sistem koji je dugo godina bio već… Novica je manje-više dete Partizana, on je igrao u Zemunu, pa je došao u mlađe kategorije Partizana, mislim, u kadete ili juniore. Nisam 100 posto siguran, Uroš je došao iz Borca, ali sve je to bilo godinu za godinu. Oni su malo ranije dolazili, Nikola Peković iz Atlasa, Kosta Perović, da ne nabrajamo sve. Ali je bio neki sistem koji se nadograđivao tako što neki od najtalentovanijih igrača iz prethodne generacije odu, a već postoji ideja ko bi mogao da zauzme njihovo mesto. Najtalentovaniji su opet dovode i taj sistem je u godinama izbacio igrače i dao rezultate, čega smo svi svedoci.

On je bio deo čuvenog tria – Tepić-Novica-Tripković, koji do danas među navijačima niko nije uspeo da nadmaši.

To je već stvar ukusa, što bi se reklo. Ono što ja sad volim da vidim, što je, nažalost, sve ređe u ovim uslovima u kojima se igra naša košarka, to je veliki broj mladih igrača. Za razliku od tih godina kada su u Zvezdi i u Partizanu igrali mnogo mlađi timove, sada, s obzirom na okolnosti, na veće budžete, težnju ka boljim rezultatima, to je sve manji slučaj, ali razumem da je ovo biznis, i tad je bio, sad da je, naravno, još više. Razumem strategiju klubova, ali u to vreme, kažem, bilo je dosta nekih mlađih igrača koji su sastavljali, navijači su gledali njihov razvoj i napredak, pa su se lakše i brže identifikovali sa njima i da kažem, voleli te neke tandeme, trio, kako god. Meni je to, verovatno, jedna od najlepših uspomena iz karijere, odnosno iz tog perioda provedenog u Partizanu, što igrački, što privatno, gde sam stekao i drugare za ceo život.

Vujoševićevi timovi su tada igrali bez zvezda, bez skupih igrača, a postizali su rezultate.

To je lepota tog procesa, da su igrači u tom procesu postajali, da kažem, zvezde i veliki igrači i pravili neke iskorake u karijerama, koje možda nisu neki očekivali za neke ljude, ali to jeste bila lepota. Iz te neke pozicije blagog autsajdera, objektivno gledano, neko samopouzdanje, želja, timski duh, koji su stvarani, učinili su da se pravi rezultat iznad očekivanog, što uvek stvara neki poseban osećaj. I sistem bio prilično drugačiji, igrale su se grupe, pa faze su se prolazile, da li sa šest ili sa osam timova, zavisno od godine, tako da ste mogli da sa objektivno manjim brojem pobeda protiv velikih timova napravite veće iskorake. Ovaj sistem, ipak, zahteva kontinuirano pobeđivanje i samim tim je teže da se naprave rezultati da se dođe u top osam ili top deset sad, kakav je sistem.

Priče o metodama rada Duška Vujoševića su broje, o njima se govori i danas, pa smo ponovo imali priliku nedavno od njega da čujemo da je imao ključeve stanova mladih igrača, što je bila jedna vrsta njegove kontrole.

Pošto sam ja u Novom Sadu rođen i često sam išao da posetim familiju, ja sam samo od toga imao benefit, jer se dešavalo da zaboravim ključ pa krenem za Beograd, onda zvonim i kažem “Dule…” Ali za tri godine mi je samo jedanput pokucao na vrata, video da je sve u redu i nikad nije dolazio. Tu vrstu kontrole razumem i podržavam, jer vi kad dođete sa 19 godina u Beograd, dobijete neki status, dobijete novac… Nije baš lako da se mladi ljudi sa tim nose i vrlo lako može da se desi da prave neke pogrešne izbore, a opet neki roditelj koji vas je pustio tamo da idete, a trener vas je doveo, ima neku vrstu dodatne odgovornosti prema mladim ljudima, veću nego prema, hajde da kažem, čistim profesionalcima kakvi su danas u Partizanu. Mislim da se na momente oko toga pravi neka bezrazložno loša priča. WEto, moja je situaciji da je meni Dule jedanput pokucao na vrata, jer mislim da je stekao poverenje. Verovatno i u 99 posto drugih situacija. Ali stvarno odvratna, mislim, loša priča da je to, kako je došlo do negativnog, to je sve ekskluzivno pozitivno. Ja tu ništa ne mogu negativno da vidim. Ljudi misle kao oni, nogom otvaraju vrata, upadaju kao šteta. Pa ti dokle to ide, kako se to prevalilo od toga da je to jedan plemenit čin, najplemenitiji da ima trener za eventualno, pazi živi, klinci to 16, ovo je 19. Naravno, tu ću ja da procenim kakav si ti, kakav je on.

Vujošević je igrače učio i drugim stvarima, ne samo košarci, učio ih je da vole umetnost, da čitaju…

Slušao sam to, pa sam gledao da mi se nešto toga što kaže možda i dopadne, na kraju krajeva, možda mi se nešto i ne dopadne. Nije to ništa bilo pod moranjem, ali to je ono što je on često govorio, da deca koja odluče da se na taj način bave sportom, na neki način su otrgnuta od formalnog obrazovanja. Znači, oni ne mogu da idu na fakultet kako idu njihovi drugari iz generacije. To znači da morate da se edukujete na neke druge načine, van tog treninga koji traje dva, četiri ili šest sati dnevno. Vama ostaje još dosta vremena da ga popunite, a da ga ne biste popunjavali glupostima, onda je on tu pokušavao na neke načine da on sugeriše da ga popunite na kvalitetan način. Da li je to knjiga, da li je to film, da li je to muzika, da li je to pozorište, da li je to bioskop, da li je galerija nekih slika… Ali opet kažem, mislim da je to sve pozitivno. Mi smo često išli u Jugoslovensko dramatsko pozorište i onda smo čak i jedno vreme menjali karte s jednim čovekom na blagajni, koji je bio ljubitelj Partizana. Kako ćete vi sad Partizan, u ovoj strukturi da dovedete u pozorište i da sad mi komentarišemo o predstavi? Može, ali…

Šta je još o aktuelnostima u najvećim srpskim klubovima, radu sa Obradovićem, SrbiMa u NBA ligi ispričao Tepić u razgovoru sa bivšim košarkašem Duškom Savanovićem pogledajte u novoj epizodi Tripl dabla.

VIDEO Obradović otkrio loše vesti: Evo ko ne putuje na duplo kolo