Sposobnost dugotrajne koncentracije bila je uobičajena kod generacija rođenih šezdesetih i sedamdesetih godina, ali danas polako nestaje.
Digitalno okruženje i stalna distrakcija utiču na smanjenu sposobnost da ostanemo fokusirani na jednu aktivnost.
Poslednjih godina mnogi psiholozi ukazuju na jednu mentalnu osobinu koja je danas sve ređa, a nekada je bila gotovo prirodna za ljude rođene šezdesetih i sedamdesetih godina. Reč je o jednostavnom, ali moćnom daru – sposobnosti dugotrajne koncentracije.
Ova generacija je odrastala u potpuno drugačijem okruženju. Nije bilo pametnih telefona u džepu, notifikacija na svakih nekoliko sekundi niti društvenih mreža koje neprestano traže pažnju. Takvi uslovi razvili su sposobnost da se pažnja zadrži na jednoj aktivnosti bez prekida.
Čitanje knjige značilo je potpuno uranjanje u sadržaj. Rad na zadatku podrazumevao je da se on završi do kraja, bez stalnog prebacivanja sa jedne obaveze na drugu.
Mentalni dar koji danas polako nestaje
Sposobnost duboke koncentracije danas se smatra sve ređom veštinom. Istraživanja ponašanja pokazuju da mnogi ljudi teško ostaju fokusirani na jedan zadatak duže od nekoliko minuta. Pažnju nam neprestano odvlače poruke, zvuci, slike i zahtevi iz digitalnog okruženja.
Nasuprot tome, ljudi rođeni šezdesetih i sedamdesetih godina naučili su da pažnju zadrže znatno duže na jednoj stvari. To nije samo kognitivna prednost, već i oblik mentalne stabilnosti koji pomaže u boljem upravljanju stresom i emocijama.
Zašto je ova sposobnost danas toliko dragocena
Živimo u vremenu ubrzanog ritma. Posao zahteva brze reakcije, a um je često preopterećen informacijama. Mogućnost da se zaustavimo, izaberemo zadatak i posvetimo mu punu pažnju postala je prava prednost.
Psiholozi povezuju duboku koncentraciju sa brojnim benefitima: većom jasnoćom u donošenju odluka, smanjenjem stresa jer se um ne prebacuje stalno sa jedne aktivnosti na drugu, većom produktivnošću bez osećaja jurnjave, kao i stabilnijim pamćenjem zahvaljujući sporijoj i potpunijoj obradi informacija.
Šta možemo naučiti od generacije 60-ih i 70-ih
Ova sposobnost nije magična – ona je rezultat navike. I može se ponovo razviti. Psiholozi savetuju smanjenje dobrovoljnih prekida, poput čestog proveravanja telefona „na sekund“. Korisno je odrediti konkretne termine u toku dana za proveru poruka i obaveštenja.
Takođe, preporučuje se uvođenje malih, sporijih rutina u svakodnevni život. Dovoljno je deset minuta bez ekrana – kratka šetnja, tiha kafa ili nekoliko stranica knjige – kako bi se um ponovo navikao na mir i fokus.
Dar koji ne bi trebalo izgubiti
Duboka koncentracija nije samo mentalna veština, već i način doživljavanja vremena. Ona nam omogućava da se osećamo manje preopterećeno savremenim tempom i prisutnije u sopstvenim odlukama.
Za mnoge psihologe, generacija rođena šezdesetih i sedamdesetih predstavlja vredan primer. Ne zato što je prošlost bila bolja, već zato što nas podseća na jednu važnu lekciju – povratak smirenoj i usmerenoj pažnji može promeniti način na koji živimo svaki dan.
Beograđani (Foto: Oliver Bunić / Ringier)
