Kupili kući iz snova, a onda je počela da smrdi: Godinama nisu znali odakle dolazi neprijatan miris – a onda su u njoj otkrili OVO

Jedna porodica godinama je pokušavala da otkrije zbog čega se iz njihove kuće širi neprijatan miris. Seija je čistila, provetravala, prala tepihe i sumnjala na buđ, ali miris nije nestajao. Vremenom je počeo da se uvlači u odeću i stvari, a porodica je zbog njega trpela i neprijatne situacije van kuće.

Seija i njen suprug kupili su 1986. godine kuću sagrađenu 1970. godine u jednom gradu u Južnoj Ostrobotniji u Finskoj. Bila je u dobrom stanju i, kako kaže Seija, predstavljala je njihov dom iz snova. U njoj je živela četvoročlana porodica.

Međutim, nešto više od pet godina nakon useljenja, Seija je na poslu počela da primećuje neobičan, blago prodoran miris na svojoj odeći.

U početku je mislila da su za ustajali vazduh krivi kamin ili sauna na drva. Počela je još više da čisti i provetrava kuću, prala je tepihe i pokušavala na različite načine da ukloni miris.

“Mislila sam da možda ne čistim kako treba”, kaže Seija.

“Bilo je užasno”

Miris “starog tavana” vremenom je postajao sve jači, a počeli su da ga primećuju i ljudi koji nisu živeli u kući. Seija navodi da su njenu decu u višim razredima osnovne škole u školi zadirkivali i nazivali tvorovima.

Jedna njena koleginica joj je čak vratila šal koji je pronašla, uz komentar da je po mirisu očigledno njen.

“Bilo je prilično užasno stalno pokušavati da pereš i pereš, a ne znaš šta je zapravo taj miris”, priča Seija.

Na miris sopstvenog doma čovek se, međutim, brzo navikne. Seija ga kod kuće nije toliko primećivala. Postao bi očigledan tek kada bi porodica duže bila van kuće.

Tako je, recimo, i sveže opran peškir koji je ponela od kuće na bazen počeo da ima neprijatan miris.

Jedna situacija posebno joj je ostala u sećanju. Dok su ona i suprug putovali i čekali prtljag na aerodromu, nepoznata osoba koja je stajala pored njih upitala je ko toliko miriše na buđ.

Seija je odmah shvatila o čemu je reč.

“Pomislila sam: ‘O, Bože, zar mi ovako mirišemo'”, priseća se.

Godinama mislili da je u pitanju buđ

Porodica je dugo sumnjala da je uzrok problema buđ. Ipak, u drvenoj kući su obavljena merenja vlage, ali nisu pokazala nikakva odstupanja.

Tokom godina urađeni su i različiti radovi, među kojima je bila i zamena cevi. Ipak, miris je ostao. Tek je građevinski zdravstveni stručnjak, na osnovu uzoraka koje mu je Seija poslala i merenja obavljenih u kući, zaključio da je uzrok tetrakloranizol.

Reč je o jedinjenju koje nastaje od hlorfenola delovanjem mikroorganizama. Hlorfenoli su se od 1930-ih do početka 1990-ih široko koristili kao sredstva za zaštitu drveta, između ostalog u konstrukcijama podova i krovova, kako bi se sprečili plavljenje drveta, truljenje i stvaranje buđi.

Tetrakloranizol može da se oseti već pri veoma malim koncentracijama, a miris postaje primetan tokom vremena, uglavnom nakon nekoliko decenija.

U Seijinoj kući taj miris je prisutan svuda.

Prema današnjim saznanjima, tetrakloranizol u malim koncentracijama ne izaziva zdravstvene probleme. Seija kaže da nijedan član njene porodice zbog njega nije imao nikakve simptome.

Miris se uvukao u sve

Iako nije izazvao zdravstvene tegobe, miris je ozbiljno uticao na život porodice. Uvukao se u odeću, stvari i druge predmete, zbog čega Seija oseća stid kada ga drugi ljudi primete.

Stručnjakinja za zdravlje objekata Hanele Remo iz Udruženja za zdravlje stanovanja ranije je za “Iltalehti” rekla da im se svakodnevno javljaju ljudi zbog problema sa mirisima koji utiču na društveni život. Miris koji se zadržava na koži, kosi i odeći može da utiče i na međuljudske odnose.

Seijina deca i unuci i dalje dolaze u posetu, ali drugih gostiju gotovo da nema.

“Kada sam otišla u penziju, gotovo da sam počela da se povlačim od ljudi. Kod nas dolazi veoma malo gostiju, ovo je oduvek bila osetljiva tema”, kaže ona.

Njen suprug, međutim, miris ne doživljava kao toliko veliki problem.

Saznanje da je uzrok tetrakloranizol posebno je teško palo Seiji jer smatra da bi kuća jednog dana mogla biti bezvredna i morati da bude srušena.

“Loša sreća”

Miris tetrakloranizola veoma je teško, gotovo nemoguće, ukloniti bez rušenja i zamene konstrukcija. Čak ni veliki i skupi radovi, prema iskustvima Hanele Remo, nisu uvek uspevali da uklone neprijatan miris. Seija zbog toga strahuje da bi njena deca jednog dana mogla da naslede kuću koju će moći da prodaju samo za vrednost zemljišta.

“Ovo je loša sreća. Kuća se, uprkos svemu, održava jer ipak ovde moramo da živimo do kraja života”, kaže ona.

Porodica nije tražila stručnu pomoć jer se Seija plaši da bi problem mogao biti umanjen. U međuvremenu je počela da razvrstava i izbacuje stvari koje joj više nisu potrebne. Žao joj je što mora da baca i predmete koji su još upotrebljivi, dok očuvanu odeću ne može da odnese ni u prodavnicu polovne robe jer se miris uvukao u nju.

Kuća koju je nekada smatrala domom iz snova tako je postala problem koji je prati decenijama.

(Iltalehti)