Ђукановићева је ухапшена 28. фебруара прошле године у Косовској Митровици и од тада је у притвору. У Основном суду су тужилац Беким Кодраљиу и бранилац оптужене, адвокат Предраг Миљковић, износили уводне речи и доказе.
Тужилац је по изјашњавању оптужене рекао да “прикупљени докази указују да је Ђукановићева континуирано радила за интересе Безбедносно-информативне агенције, чиме је угрозила уставни поредак, безбедност грађана и мисије ОЕБС-а”.
“Окривљена је у континуитету злоупотребљивала поверење и приступ поверљивим информацијама, делујући у интересу БИА. Њена активност није била случајно, већ добро координирана. Имала је контакте са службеницима БИА, посебно са Александром Влајићем, који је као агент БИА проглашен кривим и осуђен, а на основу доказа, и слободном вољом је признао кривицу. Ова пресуда има кључни доказ у овој кривичној ствари, јер је Влајић примао информације од окривљене Ђукановићеве и прослеђивао их канцеларији БИА”, навео је тужилац.
Судско веће, предвођено судијом Рахманом Бећиријем, одбило је да прихвати пресуду Влајићу као доказ у овом поступку.
Захтев за одбацивање пресуде поднео је бранилац оптужене, оценивши да су предочени докази тужилаштва показали да нема “ни почетног слова од шпијунаже”, те да је предмет заснован углавном на претпоставкама и слободним тумачењима полиције.
Адвокат Миљковић је током суђења оспоравао претрес мобилних телефона осумњичене, сматрајући да се претрес мобилног телефона или било ког електронског уређаја не може обавити без наредбе суда.
“Тужилац је овде нашао механизам по ком привремено заплени телефон, па га својим решењем упути на дигиталну форензику, односно анализу, изврши фактички претрес, а то назове ‘анализом уређаја’. То није исто”, истиче Миљковић.
Наглашава да треба да постоји наредба суда за тако спроведене радње, јер су у питању најприватније ствари које човек може да има, а то је његов мобилни телефон, односно дигитални садржај на уређају.
“Током данашњег поступка није било сведока, што је зачуђујуће за један овако велики поступак, да кажемо, односно велику оптужницу – шпијунажу. Није било сведока, само смо изводили материјалне доказе, односно тужилачке доказе. Тужилац је на почетку елаборирао, а ми смо затим износили своје примедбе на те доказе. На крају, суд је уважио наше примедбе. У питању су пресуде којима је Влајић осуђен за кривично дело шпијунаже, као и његове изјаве након чега је склопио споразум о признању кривице. Указали смо да та пресуда не може бити доказ против Јелене, нити његова изјава може бити доказ против Јелене, с обзиром на то да ни сам није изјаву дао под заклетвом, односно да је могао и имао мотив да каже било шта, окриви било кога, па и себе, а да за то не сноси никакву одговорност у том смислу. Суд је правилно одлучио када је издвојио пресуду и његову изјаву из списа предмета”, навео је Миљковић.
У даљем поступку доказивања навода из оптужнице, Миљковић објашњава да је сада уопште упитно да ли постоји комуникација са било којим такозваним агентом БИА-е, с обзиром на то да као доказа “нема пресуде којом је он осуђен”, односно да се све заснива на спекулацијама.
“Читав предмет пратила је велика, да кажемо, интерпретација полиције, полицијских истражитеља, интерпретација некаквих преписки и некакве комуникације. Превише, спекулација, интерпретација и тумачења за једну овако озбиљну ствар. Следеће рочиште је 23. априла, односно, завршне речи у овом поступку, након чега сматрам да ће Јелена бити ослобођена за оно за шта се терети”, подвукао је Миљковић.
Тужилаштво у Приштини је 4. септембра прошле године подигло оптужницу против Јелене Ђукановић због сумње да је као службеник за програме у центру ОЕБС-а у региону Косовске Митровице наводно извршила кривично дело шпијунажа, тако што је прибављала и достављала осетљива документа Безбедносној информативној агенцији (БИА).
