Први напад догодио се 2. марта у Кумодражу, где су жену у дворишту породичне куће напала њена два пса расе “кане корсо”. Пси су били толико агресивни да екипа Хитне помоћи није могла да приђе повређеној, па је полиција морала да употреби ватрено оружје и усмрти их. Жена је преживела напад, али су лекари били принуђени да јој ампутирају руку.
Истог дана у насељу Рупчине два пса су изуједала жену, која је са тешким телесним повредама превезена у болницу.
Трећи напад догодио се на Новом Београду, у Булевару Николе Тесле, где су се приликом шетње сукобили пси расе “малиноа” и “амерички стафорд”. Власница и један пролазник покушали су да их раздвоје, али су том приликом изуједани по рукама и ногама и збринути у болници.
Према Правилнику о начину држања паса који могу представљати опасност за околину из 2010. године, као потенцијално опасне расе наводе се: “питбул теријер”, “бул теријер”, “стафорд теријер” и “амерички стафорд теријер”, “мини бул теријер”, као и њихови мешанци.
Међутим, прописи наглашавају да опасан пас није само питање расе – таквим се сматра и пас који је без повода напао човека или другу животињу, учествовао у борби или је обучаван за нападе.
Пас задржава инстинкте чопора
Члан Кинолошког савеза Србије Душко Јовановић сматра да напади често настају због неразумевања понашања паса.
“Најчешће до тога дође због неразумевања власника самог живота пса. Пас је током доместикације и прилагођавања живота са човеком прихватио вођство од стране човека, али је задржао инстинкте који су типични за чопор”, објашњава Јовановић.
Према његовим речима, унутар чопора постоји строга хијерархија.
“Вођа чопора је онај ко држи чопор на окупу и гарантује му довољно хране, проширење чопора и безбедност. Када вођа покаже слабост, долази до смене. Она се најчешће дешава на најсуровији начин, тако што се он лишава живота од стране првог следећег члана чопора који је јак. У случају напада у Кумодражу, највероватније су пси проценили да жена није довољно јака да буде вођа чопора”, поручује Јовановић.
Додаје да пси често претходно показују знаке упозорења које власници не препознају.
“Они су је вероватно неколико пута упозорили неким непоштовањем, одбијањем наредбе или режањем можда приликом давања хране, али она то једноставно није препознала и у неком тренутку су они то проценили да је она слаб члан чопора”, објашњава Јовановић.
Закон постоји, али је одузимање пса ретко
Шефица одсека ветеринарске инспекције Града Београда Оливера Павловић истиче да прописи постоје, али да систем има ограничења када је реч о контроли власника паса.
“Постоји правилник, али ми немамо институцију у држави која је регистрована за социјализацију и обуку власника паса, као ни за социјализацију опасних раса“, указује Павловићева.
Када се на јавном месту примети пас без повоца или корпе, грађани би требало да реагују.
“То треба пријавити комуналној инспекцији Града Београда, односно комуналној инспекцији локалне самоуправе. Они су надлежни за коришћење корпе, повоца и понашање паса на јавним површинама”, објашњава Павловићева.
Наглашава да казне постоје, али да их не изриче ветеринарска инспекција.
“То су градске казне. Комунална инспекција може на лицу места да напише казну, као и за непрописно паркирање“, каже Павловићева.
Ипак, додаје да је у Србији тешко одузети пса власнику.
“Закон јако штити животињу. Са садашњим прописима, врло је тешко одузети пса власнику”, истиче Павловићева.
Опасан пас није раса, већ појединац
Стручњаци указују да сама раса не мора бити пресудан фактор.
“Опасан пас је свака јединка која је опасна по околину. Ако је пас тешко повредио човека или усмртио другу животињу, онда је опасан – без обзира на расу”, објашњава Јовановић.
Сматра да је приликом доношења прописа направљено више грешака.
“‘Мини бул теријер’ је раса до 30 центиметара висине и око 15 килограма тежине и не може да нанесе тешке повреде као ‘ротвајлер’ или ‘аргентинска дога’. Те грешке у прописима никада нису исправљене”, наводи Јовановић.
Према његовим речима, проблем је што се пас често проглашава опасним тек након што се напад већ догоди.
“Постоје системи да се проблем уочи раније и спречи последица, а не да реагујемо тек када се нешто догоди”, каже Јовановић.
Павловићева сматра да закони нису главни проблем.
“Нису баш тако лоши закони. Мислим да је проблем у несавесним власницима, чија свест није на нивоу да могу да брину о псу и спрече овакве инциденте, али и да брину о здрављу тог пса”, закључује Павловићева.
