Када се помере две крупне сеизмичке плоче, настене низ шокова и ослобађа се енергија на разним тачкама напетости – то се, према неким теоријама, у политичком смислу, тренутно дешава у свету.
Други пак виде да се сви ратови, тензије и преврати, дешавају као испраћај старој америчкој администрацији, па сви који су могли и који за то имају подршку, гледају да своје послове заврше до 20. јануара, када дужност преузима Доналд Трамп.
Трампу се приписују многа неконвенционална решења да би могао да реши глобалне прилике.
Код нас круже разни такозвани нон-пејпери који наводно, уз подршку Трампа, предвиђају нове конференције границе на Балкану.
Шта је политички реално, у доба када се чини да је све могуће и можемо ли очекивати “неочекивана” решења код нас и у свету.
Нон-пејпер као провокација
Вукан Марковић изјавио је у емисији Око да су нон-пејпери скоро увек провокације, као и да је онај који је објавила Слободна Босна на Балкану, мање више решава све проблема, али на начин да их не реши.
“У њему је детаљан, на пример, закон о двојном држављанству Црне Горе, а онда постоје документи који су потпуно великих геополитичких размера, попут тога да ће све државе Западног Балкана истовремено да се кандидују за улазак у НАТО”, каже Живковић, који сматра да је тај нон-пејпер у суштини замишљен да провоцира.
Према његовим речима, занимљива је идеја велике мировне конференције о Западном Балкану, која је једино могућа ако све велике силе седну за исти сто.
“Ако седну Запад, Русија и Кина за исти сто, верујем да ће имати о чему да расправљају паметније ствари од Балкана пре него што дођу на нас”, истиче Живковић.
Помоћник Иана Бремера у Евроазијског групи, једној од највећих консултанстских фирми за геополитику Страхиња Матејић, такође, каже да се САД не баве нашим регионом на начин на који му придајемо значај, истакавши да одлазећа администрација Џозефа Бајдена посматра Балкан, као да је и даље у транзиционој, 1997. и 1998. години.
“На одређеним субјектима у региону је да ухвате ‘последњи воз’ и покушају да се у наредних месец дана помере, односно позиционирају ка политичком естаблишменту који им неће бити наклоњен, с обзиром на то да су свесно сврстани на страну председника Бајдена”, наводи Матејић, додајући да су аутори нон-пејпера покушали да нађу највећег такмаца који ће идеолошки бити сличан њиховој матрици.
Компликована решења и НИС
Живковић, пак, сматра да доласком Трампа на чело САД неће се ништа драматично променити на Балкану, али ако буде било неког решења, оно ће бити везано за економске мере, подршку што је опет, каже, “неупоредиво боље од демократске администрације која није нудила никакве шаргарепе”.
Вукан Марковић каже да се кроз овакве нон-пејпере поставља парадигма, једноставно решење за цео Балкан, али са друге стране за нас нису добри западни и источни монолит.
“Ако се разликују европски и амерички приступи, то значи да постоји веће разумевање за наше потенцијалне интересе. Где год постоји могућност разбијања западног монолита, какав је био 1999. до сад, то нама у принципу одговара. Кључно питање је што су ова решења изразито компликована”, каже Марковић.
Говорећи о могућем увођењу санкција САД НИС-у, Матејић каже да Србија није зависна од руске сирове нафте већ дуго времена, као и да за њега то није била изненађујућа вест, колико су медији пренели.
Сва лица Трампа
На питање да ли ће Трамп, који каже да се залаже за мир, решити ситуацију на Блиском истоку, Живковић каже да се сада види другачија страна новоизабраног председника САД, који је био главни израелски лобиста у Америци, када истиче да не верује ником, па ни израелском премијеру Бенјамину Нетанјахуу.
“То је једна од његових ретких, истинских и искрених идеолошких начела, заиста је против рата. То је Трамп говорио и пре него што је био у политици, и док је у политици. Са друге стране, много ратова је ескалирало у време његове владавине. Израел је главна контрадикторна тачка Трампове политике”, истиче Живковић.
Марковић пак подсећа да Блиски исток више није кључан Америци за снабдевање енергијом, већ за испоруку струје савезницима САД.
“Трамп ће желети да изађе са Блиског истока, односно да остане колективни фактор, али време када Америка војском и силом регулише ситуацију је прошло. Права борба нашег времена пребацује се на Пацифик”, закључује Вукан Марковић.
