На једном сајту осванула је петиција са захтевом да ученицима радна недеља траје четири дана и да им се дâ један дан за игру. У кратком року ту идеју подржало је, онлајн потписима, више од 50 хиљада људи, међу којима и велики број деце.
На друштвеним мрежама данима се нижу реакције и коментари и трага се за одговорима на добро позната питања – јесу ли ђаци у Србији преоптерећени школским обавезама, имају ли времена да буду деца, да се играју, да маштају, и да ли има слуха за њихове жеље и потребе.
“Радно време” деце дуже него радно време запослених
Према оцени Гордане Племић из Удружења “Родитељ”, ти коментари одговарају реалности, али је питање да ли родитељи то виде и чују.
“Кад погледате чак и једно мало дете у нижим разредима основне школе, када крене у школу у осам сати ујутро, па има неки боравак, па има после још неке активности, када дође кући, испада да његово радно време, ја бих то тако некако назвала – радно време, буде у ствари дуже него радно време запосленог. И када то све сагледате са те стране, уствари смо им врло рано одузели тај део игре”, објашњава Племићева.
“Мора се чути и мишљење наставника”
Племићева наводи да су у Удружењу “Родитељ” радили многа истраживања, са старијим основцима и средњошколцима, и да они врло често кажу да јесу преоптерећени, али да их нико не чује, ни школа ни родитељи.
Гордана Племић је напоменула да се мора чути и мишљење наставника, али и глас деце.
“Онда бисмо можда добили праву слику шта имамо на терену. И није свуда исто, ни у деловима овог града у којем живимо, а камоли у нашој земљи”, истакла је Племићева.
Министарка просвете Славица Ђукић Дејановић каже да петиција јесте разлог да се људи запитају колико чују пре свега децу, шта кажу родитељи у вези са темом, и шта просвета може да уради.
“Ми имамо иначе обавезу, због стратегије за ову област до 2030. године, да имамо одређену реформу везану за фонд часова, везану за предметне обавезе, везане за ваншколске и ванпредметне активности које су такође тема и ова и других институција, и на томе се мора радити и ради се. Од следеће године ћемо већ имати неких промена”, напомиње министарка.
“Морамо пре свега тражити модел рада кроз игру”
Оно што јесте чињеница, истакла је, јесте да се мора видети шта других 45 или 50 хиљада деце мисли о томе.
“Наравно, не може бити исти одговор за дете које полази у школу и које би требало да полако ствара радне навике, и да своју психичку енергију усмерава и на процес учења и на игру. Морамо пре свега тражити модел рада кроз игру”, наглашава министарка.
Ђукић Дејановићева наглашава да је припрема наставе кључ.
“Како ће један час у школи изгледати, да ли ће он бити 45 минута чињеница које дете мора да меморише, а онда задатак који код куће то треба да продуби, или ће то бити мало са одређеним паузама које релаксирају дете, мало учења кроз игру”, наводи Ђукић Дејановићева.
Један став која треба да заборавимо
Ђукић Дејановићева каже да деца не треба да буду толико усмеравана да имају висок просек и буду најбоља, већ да буду најбоља у ономе што их занима, а да у другим стварима постигну оптимум и коректне резултате.
“Дакле, онај став, немаш баш много дара за математику, али добиј бар четворку – полако морамо да заборављамо. Дете има дара за ритам и оно ће у ритмици, у балету постићи максимум и део времена који треба да усмери на то није тако велики и неће га много оптеретити. Шта сви ми најбоље памтимо? Па најбоље памтимо оно што нас интересује. И код деце је исто тако. Наши стручњаци на томе раде и реформе које следе од следеће године, у складу су са Стратегијом образовања и васпитања до 2030. године, управо узимају у обзир ове елементе”, закључује министарка.
