Ватрогасци из Румуније спремно су дочекали позив за помоћ који је Србија упутила Европској унији. Румунски хеликоптери су после свега неколико сати почели да гасе пожар у Делиблатској пешчари, а одмах затим стигле су и њихове колеге у ватрогасним возилима. Међу њима је и група ватрогасаца српског порекла.
Борба на терену је неумољива – румунски ватрогасци признају да се са овако специфичним подземним пожаром у песку до сада нису сусретали.
“Дрвеће гори и изнад и испод песка. Дешава се да таман угасимо пожар на једном месту и он на истом букне за два-три сата”, објашњава пуковник Опријан Овидију, командант румунског тима.
Ватрогасци српског порекла у румунском тиму
У овој хуманој мисији посебну емоцију носе ватрогасци из Румуније који су српског порекла. Чим је стигао позив за помоћ из Србије, без размишљања су се добровољно пријавили.
Један од њих је и Миладин Недић, који није први пут у Србији.
“Прва моја реакција је била да сам казао мом команданту јединице – метни ме на листу, хоћу да сам први тамо”, каже Недић.
Давор Томић истиче да се на први позив, када је требало да се сакупи група која ће ићи да гаси пожар у Србији, јавило седам-осам колега који су српског порекла.
“Сви су желели да дођу да помогну”, каже Томић.
Док ватрогасци даноноћно возе смене и гасе ватру која тиња дубоко под песком, мештани се труде да им ништа не зафали.
Белоцркванска заједница дочекала их је раширених руку, а у Гребенцу, где већинско становништво чине управо Румуни, комшије из суседне државе дочекане су уз искрен став: “Па то су наши људи”.
Школа као командни центар
Гребеначка школа постала је командни центар солидарности, где се кувају топла јела која се ватрогасцима односе на терен.
“Ту спремамо за људе са терена, добровољце, ватрогасце, за наше, за нашу браћу из Румуније. Ко год дође, овде може да дође да се послужи, да нешто поједе, ту држимо и пиће хладно. Гребенац је пријатељски настројен према свима, поготово у оваквим ситуацијама када ето десило се шта се десило и мислим да треба сви да помогнемо једни другима”, наглашава Александра Попа из Гребенца
Миладин Недић, ватрогасац из Румуније, каже да о њима брину изванредно.
“Не фали нам ништа, имамо све што нам треба, имамо сувише”, каже Недић.
И док ватра у пешчари полако попушта под налетом спасилаца, у Гребенцу и Белој Цркви остаје сведочанство о пријатељству које не познаје границе и које је увек јаче од сваке стихије.