Патријарх српски Порфирије поручио је да је тешко наћи праве речи овим поводом.
“Сваки пут у оваквим приликама, када се с правом очекује мудра и племенита порука, колико год бирали речи и трагали за смисаоном садржином оног што нам је намера да кажемо, остајемо са дубоким утиском беспомоћности да искажемо како дубину трагедије коју смо доживели као народ, тако и оно чему је неопходно да као боголика створења и народ божији стремимо”, поручио је патријарх.
Указао је да се радује што је данас у Врању иако је тужан повод.
“Радујем се иако је тужан повод нашег сабрања, то је тако зато што је за нас хришћане управо пут крста увертира, увод у Васкрсне радости. Тужна, али света успомена на једну од последњих голгота нашег многострадалног и крстоносног народа”, додао је патријарх Порфирије.
Подсетио је да је страшно НАТО бомбардовање отпочето на данашњи дан, а “претворило је нашу отаџбину наредних 78 дана, све до 10. јуна 1999. године, у ужасно стратиште, застрашујуће развалине, рушевине, згаришта”.
“Читава наша земља, са свим градовима и селима, као и сви њени становници без изузетка, једностраном одлуком моћника овога света нашли су се у ратном пламену који је гутао све пред собом – људе, градове, насеља, културна и природна добра, инфраструктуру. У низу тих страдалних места нашло се и Врање, са својом околином, и овде је сила која Бога не моли под паролом мира и промоције живота сејала смрт и страх, остављајући иза себе патњу и пустош”, нагласио је патријарх.
Додао је данас своје речи треба да преточимо у молитве за све страдале у Врању и крају, а превасходно да се помолимо за две девојчице – Ирену Митић и Милицу Стојановић, које су имале свега 12, односно 15 година.
“Посебно је за нас, лично, а верујем и за сваког хришћанина, а онда и сваког човека добре воље, показатељ поражавајућег људског пада, чињеница да је на бомби која је усмртила Ирену, док је на њиви свом ујаку помагала у сетви кукуруза, урезан руком извесног Ерика Н. стајао натпис: ‘лоша времена, зар то није дивно’. Ово убиство, као и порука, испуњена морбидним цинизмом, слична оној која је нашем народу на бомбама стизала са исте стране света у дане празновања Васкрса 1944. године, недвосмислено откривају много тога о корену и природи рата вођеног против слободољубивог нашег, српског народа, али и сваког другог рата који се покреће са циљем да се други подвласти или уништи”, рекао је патријарх.
Истиче да они који су убили Милицу и Ирену, нису лишили живота само двоје деце, “већ су посегнули да укину спокој и живот, да убију мир као највеће дарове Божије, који су предуслов сваке егзистенције и хармоније”.
“Наше вечерашње молитвено сећање на пострадале из 1999. године истовремено је наш молитвени апел против греха који се зове рат и крвопролиће. Kако над појединцем, тако и над заједницама, како над нашим, тако и над сваким народом на земљи”, истакао је патријарх.
Поручио је да смо нажалост и ових дана сведоци “да се немилосрдно узима мир са земље, да поднебесне силе зла и мрака сеју смрт и потпаљују ратна жаришта у читавом свету”.
“Људски животи, не дао Бог, као да неповратно губе вредност светиње над светињама. Уз то људе, без изузетка, окива страх због свакодневних претњи употребе атомског наоружања. Због свега овога, данашње сабрање и сећање на једно од честих страдања које смо као потомци светих предака часно и честито изнели није и не сме да буде повод за оживљавање старих рана, а поготову позив на мржњу и непријатељство. Напротив, наша је намера да овде из Ирениног и Миличиног Врања упутимо позорење – најпре да кажемо самима себи, а онда једни другима, потом и целом свету, да човечанство никада до сада није било на већем испиту своје зрелости и одговорности”, нагласио је патријарх.
Нагласио је да мир у нама и око нас никада није био више угрожен, а немир и страх никада заступљенији.
“Хоћемо ли моћи да не само молимо, него и сваким атомом свога бића, живот који нам је Бог подарио саображавамо јеванђелском начелу – тражи мир и иди за њим. Отуда из овог мученичког града, који попут целе наше земље до данас својим ожиљцима сведочи ову страхоту рата и последице одсуства мира, апелујемо на читав свет, а посебно на оне којима је дато да владају и доносе судбоносне одлуке које се тичу свих и утичу на све – да се прекрати свако непријатељство, да се обуставе крвопролића и ратна разарања и да све таленте и снаге које нам је Бог подарио уложимо у очување мира у себи, сведочење мира у свом окружењу и ширење мира у целом свету”, поручио је патријарх.
Нагласио је да остајемо са чврстом намером да никад у молитви не заборавимо невино страдале, саплеменике и суграђане наше и да нас нико и ничим, а најмање силом и бомбама, може убедити да одустанемо од мира као програма и опредељења наших живота.
“Управо је то аманет који нам је оставио свети отац Сава, а који је за нас истовремено непролазни завет и наша порука свима и свакоме, заповест Христова на делу – љуби Господа Бога својега, свим срцем својим и свом душом својом и свим умом и свом снагом својом, а ближњега свога као самога себе. Нека би Господ упокојио и дао живот вечни свима пострадалима у НАТО бомбардовању 1999. године. Вечан им спомен”, закључио је патријарх у беседи.
