Виду Луковићу са Голије тешко пада што је у многим селима Србије све мање становника и зато је решио бар своје да оживи. Овај сељак из села Плешини одлучио је да своју земљу поклони, али само онима који желе да дођу да живе и раде на селу.
Људи су постали робови централног грејања и лимузина, телевизије и мобилних телефона, а треба им воде, ваздуха и природе, каже Вид Луковић. Шта ће нам планина без оваца, пита се Вид, и земља без људи. Зато је одлучио да поклони земљу – да не буде сам јер, како каже, самоћа је и Богу тешка.
“Лако је поклонити, а ко буде одлучио да живи на Голији годину дана, њему ће бити доста теже него мени. Већ се јавио брат у Христу са Пала,и надамо се мини производњи пелета на пролеће. Ко год буде дошао, има за сваког”, објашњава овај Голијаш.
На питање да ли се на Голији остаје или опстаје, Вид одговара да се сада опстаје јер они који је требало да остану за време “Брозове владавине” нажалост су отишли и сада је тешко и опстати и остати.
“Лако је опстати на Голији ко има добру вољу и разум, а кога хвата паника и кад падне први снег, па се уплаши, нема ту опстанка“, наглашава Луковић.
Снег од метар и по на Голији не плаши само оног ко је ту рођен, како каже Вид, све у животу има границу, само страх нема.
“Био сам вољан и срећан да дођете (екипа РТС-а) код мене кући. Први сте се ви уплашили снега. Ћерка је била рада да дође с коњем, да пропртимо, да дођемо с коњима, али они су остали ниже, а ја сам дошао сам пешке“, додаје Луковић.
Истиче да је одгајио седморо деце и шесторо унучади и да су сви “здрави, прави, срећни”, али да је у његово време било још више задовољства, јер је било много деце, а сада су ту само његова што му је, каже, “јако жалосно”.
“Голија значи једном Голијашу много. Највећа је гре’ота и жалост што су сви Голијаши емигрирали са Голије и заборавили колико та Голија њима значи. Оно што је вредело, бацили су под ноге”, закључује Вид Луковић.
