Улице суданске престонице данима су пусте, јер су се становници Картума посакривали по кућама, надајући се да ће обрачун двојице најмоћнијих људи у овој држави у догледно време престати. Нејаки здравствени систем се, одмах по избијању борби, распао, струје готово и да нема, а како се чини, немогућа је и евакуација људи који више не желе да гледају распад државе.
У замци сукоба нашло се и око 150 немачких држављана, по које је влада у Берлину послала авионе, надајући се да ће се килаво примирје одржати довољно дуго да би се укрцали и побегли из Судана. Очекивања Немачке била су, како се мало касније испоставило, без основа, јер се аеродром у Картуму поново нашао на мети артиљерије, па су три транспортна “ербаса” А-400 остала на аеродрому у Грчкој.
Позиви на разум, који су претходних дана стизали из седишта Уједињених нација у Њујорку и листом свих светских престоница, као и пре петнаестак година док је трајао покољ у Дарфуру, нису наишли на претеран одјек у Картуму. Од 2003. до 2008. године у Дарфуру је убијено око 300.000 људи, док је 2,5 милиона побегло од насиља, а Међународни кривични суд подигао је оптужницу против Омара ел Башира.
Брзина којом се престоница Судана напросто распала је изненађујућа, иако су посматрачи месецима упозоравали на могуће избијање новог таласа насиља, јер су ривалске фракције – суданска војска и Снаге за брзу подршку већ извесно време, махом под окриљем ноћи, довлачиле појачања у Картум.
Генерал Хамдан против генерала Ел Бурхана
Распад Судана, суштински, представља производ борбе за превласт између двојице контроверзних генерала, које је у врх политичке сцене избацио одлазак аутократског лидера Омара ел Башира, збаченог после серије демонстрација 2019. године.
Политички крај Омара ел Башира, који у затвору чека исход серије суђења због разноразних злочина и корупционашких афера, на најбољи је начин искористио његов некадашњи протеже – бивши гонич камила, оптуживан да је током дарфурске кризе предводио казнене експедиције.
Одмах пошто су демонстранти натерали Ел Башира да се повуче са политичке сцене, генерал Мухамед Хамдан одрекао се “политичког оца” и самопрогласио се за продемократског лидера са јасном жељом да, надаље, предводи Судан.
Готово истовремено, успоставио је прилично магловите односе са руском компанијом “Вагнер”, чији плаћеници обезбеђују руднике злата у Судану и оружјем снабдевају око 70.000 војника, колико под командом има генерал Хамдан.
Током кризе у Дарфуру, био је командант “Џањавид” милиције, која се сматра одговорном за серију злодела у тој суданској провинцији, као и за нападе на присталице опозиције, када су његови војници упадали у кампове активиста који су били против прелазних решења и за хитно успостављање демократије.
Хамдан је оптужбе одбацивао као “прљаву пропаганду” политичких противника, али га је способност да се брзо и ефикасно обрачуна са било каквом врстом опозиције 2013. године довела на чело тек формираних Снага за брзу подршку.
Током обрачуна са присталицама опозиције, у Картуму је убијено најмање 120 људи, чија су тела побацана у Нил, док су припадници Снага за брзу подршку оптуживани за силовања, мучења и свакаква друга злодела.
После ових акција, учествовали су у ратовима у Либији и Јемену, где су били део коалиционих снага које је финансирала Саудијска Арабија.
Његов највећи ривал, командант суданске војске генерал Абдел Фатах ел Бурхан већ годинама је централна личност у политичком животу Судана, иако његова биографија пре 2019. године укључује и улогу у дарфурској кризи, пошто је у јеку покоља био командант војних јединица распоређених на територији те провинције.
Попут главног ривала, искористио је слабљење моћи Ел Башира, па је после серије преврата засео на место првог човека Судана, појачавајући временом утицај на све сфере живота у тој држави.
Један је од кључних потписника споразума, којим је планирано да се оконча војна управа, али се у међувемену предомислио па избори још нису одржани.
Постао је познат пошто је, свега неколико сати пошто је амерички изасланик Џефри Фелтман известио Стејт департмент да генерал Ел Бурхан нема жељу да приграби сву власт, ухапсио премијера Абдалу Хамдока, укинуо интернет и самопрогласио се за шефа прелазне владе, обећавајући да ће избори бити одржани у догледно време.
У децембру прошле године у Судану је постигнут прелиминарни споразум о политичком решењу кризе. Генерал Хамдан није био задовољан споразумом, а главног ривала назвао је “лажовом и криминалцем”.
“Лопов је и лажов. Уништио је Судан”, рекао је генерал Хамдан Ал Џазири, свега неколико часова пошто је Ел Бурхан донео одлуку о рапуштању Снага за брзу подршку.
У међувремену, снаге генерала Хамдана су заробиле тридесетак египатских пилота и механичара, оптужујући их да су у Судан дошли како би учествовали у ваздушним ударима у корист суданске војске. Египат је те оптужбе одбацио, али су се власти у Каиру суочиле са жестоким критикама јавности, која је заробљавање пилота назвала “понижењем”.
Снаге за брзо деловање су, одмах затим, Египћане пребациле у Картум, обећавајући њихово брзо ослобађање, што се испоставило немогућим због наставка сукоба у престоници. Наводно, Хамданове снаге заробиле су и два египатска “мига 29”.
Руска база и златна грозница
Сукоби у Судану почели су недуго пошто су тамошње власти и Русија постигли начелни договор о отварању војне базе на Црвеном мору, који ће бити формализован када ова афричка држава добије цивилну власт.
За отварање поморске базе за око 300 морнара и највише четири ратна брода, Русија је Судану обећала додатну помоћ у наоружању и опреми. Уколико буде и формално одобрен, Руси ће у Порт Судану остати најмање 25 година.
Споразум са Москвом су, суштински, прихватиле обе стране које учествују у сукобу у Судану.
Москва се повезује и са недавном златном грозницом која је захватила Судан, који Запад оптужује за илегалну трговину златом са Русијом. Као пример ове трговине, наводи се пошиљка кекса, који је у фебруару руским авионом пребачен са аеродрома у Картуму.
Терет декларисан као кекс, била је у ствари тона злата ископаног у неким од стотина малих рудника, које контролише генерал Хамдан уз помоћ плаћеника “Вагнера”.
До краја марта, забележено је најмање 16 оваквих летива из Судана, који је трећи највећи произвођач злата у Африци. Само прошле године у овој држави ископано је више од 90 тона злата, од чега чак 80 одсто у малим рудницима.
Према подацима суданске Цантралне банке, из трезора је 2021. године нестало 32,7 тона злата, вредног 1,9 милијарди долара. Контрола над путевима злата сматра се једним од главних разлога за разбуктавање конфликта у Судану.
Тешке речи које су поседњих дана разменили лидери сукобљених страна навеле су аналитичаре на закључак да би нови сукоби у Судану, суштински, могли представљати борбу за опстанак, која ће бити окончана тек када један од њих двојице, политички или буквално, буде елиминисан.
