понедељак, 23.02.2026, 05:50 -> 05:55
Аутор: Драгана Игњић
Државне празнике музеји од националног значаја обележили су бесплатним улазима, који су показали да постоји интересовање грађана за културу и националну историју. Како се чува сећање на историјске догађаје из прошлости, нарочито на оне трауматичне, поредили смо на примеру једног од најпознатијих светских музеја Јад Вашем у Јерусалиму и Музеја жртава геноцида у Београду.
Смештен на Брду сећања у Јерусалиму, велики комплекс који је више од спомен-обележја и музеја. Меморијални центар “Јад Вашем”, у буквалном преводу – споменик и име. Назив преузет из Библије, а основан посебном одлуком Кнесета.
Од свог оснивања 1953. године Јад Вашем има задатак да истражује и документује историју јеврејског народа за време Холокауста, да чува успомену на сваку појединачну особу и да сећање на страдале преноси на генерације које долазе.
Поставка у музеју посетиоце враћа век у прошлост, слика миран грађански живот јеврејских породица с почетка XX века, страдање током Другог светског рата, али и време после.
Ари Рубиновиц из Меморијалног центра “Јад Вашем” указује на то да је Музеј Холокауста је најпознатији део компекса, али није и једини.
“Имамо највећу базу података у којој су и документи и артефакти, имамо и институт и научни центар. Јад Вашем је идентификовао пет милиона од укупно шест милиона Јевреја страдалих у Холокаусту. Та идентификација је срце нашег посла. Утврђивали смо имена, дали смо жртвама идентитет, вратили људскост, јер нацисти су све жртве хтели да избришу из меморије”, наглашава Рубиновиц.
Српски пандан, Музеј жртава геноцида, нема тако импресиван простор. Смештен у центру града, али нема целу зграду, него тек неколико канцеларија у њој. Али циљеви су једнако важни – открити што више о страдалима у ратовима, како би база података била потпунија.
“Када погледате од Првог Балканског рата, па све до НАТО агресије на СРЈ 1999. године, цео век је прошао у страдању нашег народа. То ће бити једна од тема која ће се изучавати дужи временски период и која ће остати у нашем колективном сећању. Као што се и јеврејски народ сећа и првог и другог вавилонског ропства које је било у античком периоду, тако ћемо се ми сећати и ових страшних злочина који су почињени над нашим народом током 20. века”, истиче Бојан Арбутина из Музеја жртава геноцида.
Проблем протока времена
Са протоком времена, све је теже доћи до података који недостају и то је проблем са којим се сви суочавају.
Ари Рубиновиц каже да и даље постоји око милион жртава које нису идентификоване.
“Наши експерти верују да ће успети у наредном периоду да дођу до још око 200 хиљада имена, радимо на томе, користимо и нове технологије и вештачку интелигенцију, истражујемо, а говоримо о десетинама милиона докумената. Нажалост, многи подаци су током свих ових година изгубљени и зато се плашим да многа имена на крају неће ни бити откривена”, додаје Рубиновиц.
Бојан Арбутина наводи да се у старту изгубило 40 година.
“Музеј жртава геноцида је основан 40 година касније и наравно да је то проблем из тог хронолошког угла јер смо исто толико година изгубили. Не само што смо изгубили институцију 40 година, већ смо изгубили 40 година у једној идеолошкој политици која није желела да на објективан начин приступи изучавању Другог светског рата, где су цивилне жртве које су пострадале заиста биле у другом плану. Док су војне жртве, нарочито жртве које су пострадале у партизанским јединицама биле у фокусу политика памћења социјалистичке Југославије”, напомиње Арбутина.
У Музеју наглашавају да не желе да преносе генерацијску трауму, али да је важно да генерације које долазе сазнају историјске чињенице. Једна од најболнијих, Јасеновац – изложба „Трајна опомена“ после Галерије РТС-а и Скупштине, биће постављена и у Библиотеци града на годишњицу пробоја логора.
