Између два пописа пољопривреде број свиња пао је за више од 30 одсто. У исто време смањен је и број говеда за готово 18 посто, а све је мање и осталих животиња.
“Јунеће месо је последњих година поскупело, јер понуде нема. А понуде неће бити скоро, јер крава и даље тели једно теле годишње”, каже сточар са севера земље.
Последњих година држава улаже озбиљан новац у подстицање сточарства.
“Подстицаји лепо звуче и нису мали, али системски то не функционише како би требало. Када преговарамо са надлежнима све се слажемо, али у пракси субвенције касне. То многе обесхрабрује и они одустају од производње, јер не постоји јасан план. Оно што нас увек мучи јесте то да се дугови преносе, а ми имамо трошкове и инвестиције. Мора постојати континуитет мера, мора постојати предвидивост и мора се прећи са речи на дела”, објашњава.
Они који и даље остају у производњи најчешће раде то из навике.
“Млеко је плата. Неко има 30 динара, а неко 60 по литри. То не постоји нигде, ако млеко није оцењено кроз квалитет. Код нас сви имају исти услов да нема воде, антибиотика и афлатоксина”, каже овај пољопривредник.
Произвођачи траже да се направи ред са матичним службама и селекцијом.
У правилник о месу треба убацити дефиницију свежег меса
Директор ветеринарске станице у Бујановцу Миодраг Милковић сматра да би први корак у опоравку сточарства био промена правилника о месу и уситњеним производима од меса.
“Морамо увести у правилник да је рок трајања меса шест месеци. По ниским ценама увозимо смрзнуто месо пред истеком рока, а ми смо смањили сточни фонд. Здравствена исправност увезених намирница се не доводи у питање, али квалитет производа није добар. Месо које је дуже смрзнуто губи своја нутритивна својства, ту нема протеина”, објашњава Милковић.
Држава мора да штити произвођача од штетног увоза
Други корак био би решавање проблема са откупним ценама и увозом млека, посебно оног у праху.
“Чини ми се да је сада циљ да храну производе велики конгломерати. Они се брзо стварају и брзо гасе. Циљ државе треба да буде очување малих и средњих газдинстава. Они су стабилни и стабилизују тржиште. Малих и средњих произвођача је све мање. Њима треба подршка. Картели су јако велики проблем. Држава не може да уређује цене, али може да спречи увоз који није у интересу сточара”, објашњава.
Пољопривредници морају да добију реалне цене за своје производе
И професор Пољопривредног факултета у Београду Цвијан Мекић каже да имамо ресурсе, знање и искуство, али да је проблем у томе што немамо добру организацију.
“Треба плаћати реалну цену производа које наши пољопривредници произведу. Да они могу да зараде, а не да су на губитку. Откупна цена млека је, на пример, за већину 30 динара, а произвођачка 50. Па килограм луцерке је 40 динара. Ако ви произвођачу платите 30 динара, видите где се он налази. Ко ће да улаже у пропадање? Нашу пољопривреду и сточарство уништио је неконтролисани увоз. Увознички лоби је много јачи од свих мера које држава предузима и којима покушава да реши нагомилане проблеме”, наводи проф. др Мекић.
Нема чаробног штапића, за обнову сточарства потребно је време
На фармама у земљи могли бисмо, наводи, да гајимо бар три пута више животиња него што то сада чинимо.
“Треба направити пресек где се налазимо, шта имамо, са чим располажемо, који су нам планови у будућности и онда у одређеном временском периоду реализовати то. Сточарство не може да се обнови за годину дана. Треба радити на побољшању генетског потенцијала да, рецимо, имамо што већи број јагњећих трупова уједњаченог квалитета. Само тако можемо да извозимо, јер је тржиште врло пробирљиво, а купац је захтеван”, објашњава.
Удруживање и увезивање произвођача и прерађивача
Јако је важно да се повежу примарна производња и прерађивачки капацитети.
“Никада се није десило да се примарна производња и прерађивачки капацитети договоре да заједнички сносе целокупан процес. Ту је проблем. Без те повезаности тешко ће се ићи у реализацију било којег пројекта. Не само по питању сточарства, већ и по питању остале пољопривредне производње”, каже Мекић.
Стручњаци похваљују мере државе везане за јунице.
“Субвенције за приплодна говеда, овце и козе су изванредне. 100.000 динара за јунице јесте покренуло нешто у сточарству. Али, како повећати млечно говедарство са ценом млека од 30 динара”, пита Милковић.
За обнову сточарства важно је и да се произвођачи удружују кроз задруге. Оне су, наводе стручњаци, деценијама уништаване и без потребне инфраструктуре. Пре свега, неопходно је да поседују хладњаче, сушаре и откупне центре за млеко.
