Цео свет захватило је узбуђење у очекивању дводневног сусрета председника Си Ђинпинга и Доналда Трампа у Пекингу, што се очитовало и у поплави медијских извештаја. Интересовање је, чини се, било веће него обично због велике енергетске и инфлаторне кризе која прети да прерасте у рецесију, па можда и депресију и озбиљне несташице хране на глобалном нивоу.
Наиме, постојала је нада да би два лидера могла да поправе билатералне економске односе, продубе међусобно поверење и направе одређени искорак у смеру заустављања рата у Персијском заливу, те тако допринесу стабилизацији тржишта и снабдевања најпре у својим земљама и региону Источне Азије, а онда и целом свету.
Међутим, судећи по церемонијалној форми тог сусрета и релативно скромним економским резултатима изнетим у саопштењима након њега, он није дао резултате од суштинског значаја за унапређење односа две земље и стабилизацију светске економије.
Слабе преговарачке карте америчког председника
Наиме, медији у САД преносе да је Трампова делегација у Пекингу, у чијем саставу је био крем де ла крем америчких олигарха-милијардера, успела да потпише споразум вредан између 17 и 19 милијарди долара о куповини 200 путничких авиона компаније “Боинг”.
Међутим, британска агенција Ројтерс извештава да је очекивање Вашингтона било да ће Кина откупити чак пет стотина летелица тог произвођача са седиштем у америчком граду Сијетлу.
С тим у вези ваља рећи да је састанак у Пекингу, по извештавању медија у Источној Азији, затражила америчка страна прошле године, у време када су на снази биле нове Трампове “реципрочне царине”.
С обзиром на то да су се у међувремену десиле и агресије на Венецуелу и Иран, у којима је Кина велики улагач и купац нафте, аналитичари се слажу у оцени да је амерички лидер намеравао да те царине и физичку контролу над енергентима које производе важни кинески снабдевачи искористи да у Пекингу изнуди пре свега велике економске, а онда могуће, и одређене политичке уступке.
Овде се првенствено мисли на крупну поруџбину “Боингових” авиона и делова, масовну куповину америчких пољопривредних производа и “Енвидијиних” чипова, па чак можда и америчке нафте и природног гаса, као и на одустајање Пекинга од даљег пружања економске и обавештајне помоћи Техерану.
Трамп и његови сарадници, дакле, играли су агресивну шаховску партију, чији је циљ био да Кину доведе у пат позицију, ослаби је и присили на повећање економске зависности од САД.
Међутим, његове царине у фебруару ове године је оборио амерички Врховни суд, а и пре тога Кина је успела да губитак настао смањењем извоза у САД због увођења тих царина надокнади повећањем трговине са другим земљама.
Штавише, она је узвратила сопственим санкцијама – прекинула је увоз огромних количина америчке соје, проузроковавши америчким фармерима губитак од око 12 милијарди долара, замрзла преговоре о мега куповини “Боингових” летелица и ограничила извоз ретких метала неопходних за израду паметних телефона, компјутера и наоружања у САД
А када је крајем прошле године након сусрета председника Трампа и Сија у Републици Кореји остварен известан детант у економском рату између две државе, када је америчка администрација одустала од драконских царина на кинеску робу, власти у Пекингу су повукле забрану увоза америчких пољопривредних производа, али кинеске компаније које су се претходно већ снабделе из других извора нису обновиле увоз соје из САД, па је Трампова влада била присиљена да обештети фармере новцем из државног трезора.
Кина је такође срушила Трампов план да јој се ускрате најсавременији и најмоћнији чипови и уместо тога понуди старији и спорији модел “Енвидијин” модел “Х200” тако што је сасвим престала да наручује америчке полупроводнике – због тога, удео те америчке компаније на кинеском тржишту се стропоштао са 90 на нула одсто.
Такође, Иран наставља да пружа жилав отпор и мада САД могу да донекле уцењују Пекинг заустављањем иранских танкера намењених њему и бомбардовањем железничке пруге коју је финансирала Кина и која је преко централноазијских (бивших совјетских) република спаја са Ираном, у Техерану није дошло до смене владајуће структуре, па снажне политичке везе између Ирана и Кине остају релативно нетакнуте.
Оно што је посебно ослабило америчку преговарачку позицију је чињеница да је америчка војска због недовољно промишљене операције у Ирану истрошила добар део својих залиха крстарећих пројектила, пресретача ракета и паметних авионских бомби, чија се у производња у великој мери ослања на сировине и компоненте из Кине. Због тога је додатно до изражаја дошла економска зависност САД од власти у Пекингу и осетно ослабила војна полуга којом Вашингтон прети Кини, нарочито у Тајванском мореузу.
Томе треба додати и чињеницу да Трампова популарност у САД пада и да његовој партији због поскупљења и пада животног стандарда становништва прети тежак пораз на предстојећим изборима за Конгрес.
Тако је америчка делегација, Трамповим речником речено, практично остала без свих јаких карата непосредно пред самит у кинеској престоници, па се њена посета свела на куртоазне говоре, (у преговарачком смислу празне) церемоније и по који бизнис споразум склопљен тек колико да би се испоштовао њен долазак и одржале минималне билатералне везе.
Будући односи фасада без темеља?
У Пекингу знају у ком смеру се крећу ствари – да америчка држава упорно ради на економском гушењу и слабљењу, те војном сузбијању Кине. Они знају да се америчка војска већ неколико година, у сарадњи са својим савезницима у региону, систематски и свеобухватно спрема не само за просто одвраћање, већ прави рат са Кином око Тајвана и/или Јужног кинеског мора.
Заправо, није безразложно сматрати да је тај рат већ почео војним ударима на кинеску енергетску инфраструктуру изграђену у иностранству, односно, економске интересе Пекинга у Венецуели, Ирану и Мјанмару, где су побуњеници које подржава Запад пресекли нафтовод који од обале Индијског океана води у Кину и који је изграђен кинеским новцем.
Отуд, извесно је да Пекинг не жели да буде у ситуацији у којој технолошки и финансијски јако зависи од САД, у ситуацији где би му, рецимо, електронска или аутомобилска индустрија стала због тога што је Вашингтон поново изненада одлучио да прекине продају чипова.
Он не жели ни да га задеси парализа авио саобраћаја зато што је америчка влада дошла на идеју да удари на кинеску економију путем замрзавања пошиљки резервних делова за стотине “Боингових” летелица – зато ће наставити развој сопствених путничких авиона и америчке користити искључиво за привремено задовољавање потражње док тај домаћи развој не уроди већим плодом.
Државни врх у Пекингу такође не жели да кинеске компаније инвестирају у САД и онда изгубе десетине милијарди долара зато што је Бела кућа једног дана одлучила да им забрани рад или конфискује имовину под неким каприциозним изговором.
Зато не би било чудно ако би влада у Пекингу наставила да одржава контакт са Трамповом администрацијом само на минималном нивоу, неопходном да се (на извесно време) избегну (даљи) већи ломови и сукобљавања, у форми која би се могла сматрати фасадом или политичким позориштем, а не односом који се заснива на поверењу и има супстанцу.