Врање 1999. године:
Сирене. Звук који ствара нелагоду, страх, несигурност – и 27 година касније. Врање је за 78 дана било на мети напада више од 40 пута, авио бомбе, меци, муниција са осиромашеним уранијумом.
“Прво смо били сви јако уплашени, а после сви смо се скупили овде, моја генерација, ја сам тад имала 19 година”, каже анкетирана грађанка Врања.
Друга додаје: “Страшно је било, не знаш где ћеш да се смештиш. И онда наравно бегање по села. Не поновило се, ваљда ће неки паметан човек да се роди и да каже доста ратова за сви.”
“Сви смо били једно, једна душа, а више тела, помагали, чували стражу ако наиђу авиони, као да то може да се чува”, истиче анкетирана саговорница.
У Пчињском округу, према доступним подацима, страдало је 62-оје људи, повређено 207-оро. Оштећено је више од 4 и по хиљаде објеката.
Саша Стаменковић, члан градског већа Врања подсећа: “Желим да се подсетимо и најмлађих невиних жртава из околине Врања, Милице из Павловца од 13 година, Ирене из Рибинца која је имала 16 година, Далибора из Содерца који је имао само 17 година. То су најмлађе жртве, а ако се сетимо каква су језива страдања доживели Сурдуличани, можда према броју становника и највеће жртве понели.”
У Пироту је поводом 27. годишњице почетка НАТО удара одржан комеморативни скуп крај споменика “Цвет младости” посвећеном погинулим Пироћанцима у ратовима од 1990. до 1999. године.
“Гађали су све те објекте у касарни, који су били новијег датума, који су били савремени, који су пружали одличне услове за живот и рад јединице и за одржавање техничко-материјалних средстава. Значи, ми смо изнели све што је било, што смо могли изнети, нажалост објекте нисмо могли да потоваримо и да изнесемо”, истиче Емир Беговић, потпуковник у пензији.
24. марта 1999. бомбе су пале на аеродром “Поникве”, и напади су се понављали још 47 пута до првих дана јуна. Није било погинулих и теже повређених.
Драган Крсмановић, пуковник у пензији, командант “Аеродрома Поникве” наводи: “Аеродром “Поникве” је после “Батајнице” био објекат који је највише погодака примио на територији Савезне Републике Југославије. А с обзиром на то да смо ми најмањи по површини, овде је то још разорније деловало. Ми смо се понашали у складу са плановима које смо раније припремили.”
У дану када је бомбардована касарна у Шапцу, тада двадесетогодишња медицинска сестра Емица Марковић, у болници удаљеној неколико стотина метара од удара, први пут је постала мајка.
“Детонација је била страшна зграда се померила у једном моменту нисмо знали шта се дешава и шта следи даље, ту су колегнице почеле да помажу пацијенткињама породиљама и остало, већина је била покретна. На моју несрећу ја нисам била покретна у том моменту јер сам се породила пре два сата, прилично тежак порођај је био и пошто нису могли да извуку кревет просто нису имали времена, оне су пребациле само ћебе преко мене да би на тај начин помогну ако дође до разбијања прозорских стакала и да се не би повредила”, сећа се Емица Марковић, из Шапца.
Нато агресија је завршена 10. јуна после усвајања резолуције Уједињених нација. Дан раније потписан је споразум у Куманову.
