Снимци на Тик-току на којима махом млађи тинејџери објављују видеo-клипове док су под утицајем наркотика, у свету достижу милионске прегледе.
Строга правила на овој друштвеној мрежи забрањују навођење дроге која се користи, али то се лако заобилази жаргонским изразима и шифрама, а у већини случајева приказивањем својих проширених зеница.
Хаштаг #Пингток је донедавно била адреса на коју су деца слала своје видео снимке. “Пинг” је сленк за МДМА, познат и као екстази, а након што је ова страница блокирана одмах су се појавиле нове, са модификованим изразима, варијацијама на овај жаргонски израз.
Европски трендови – истраживање ЕСПАД-а
Инфлуенсерка Сара (26) испричала је за Дојче веле да је и сама, са 15 година, постала зависница, а да је дрогу, преко друштвених мрежа без проблема добијала на кућну адресу.
„Више не морате ни да изађете из куће. Можете добити све што желите – директно у своју собу“, казала је ова инфлуенсерка која сада помаже младима да се едукују о проблему употребе дрога.
Према подацима ЕСПАД-а (Европског школског пројекта истраживања о алкохолу и дрогама) за 2024. годину, чак 73 одсто адолесцената у Европи пробало је алкохол, а 44 одсто е-цигарете.
Подаци говоре да је марихуана и даље најчешћа дрога међу младима.
Истраживање је обухватило 13.882 ученика старости 15. и 16. година из 37 земаља Европе, а закључак је да Балкан прати “европске трендове”.
Стручњаци из Србије, Црне Горе и БиХ који се деценијама баве проблемом зависности, истичу у разговору за Интернет портал РТС да се из године у годину та доња граница све више спушта, а да је “експлозија” друштвених мрежа” само део ове пазле.
Релативизација образаца понашања
Психолог из Подгорице која се бави проблемима најмлађих, Радмила Ступар Ђуришић каже да у Црној Гори не постоје званична истраживања на ову тему, али да се ситуација може описати као – алармантна.
“Када почне да се ради и када је на линији да буде званично ми се изгледа толико уплашимо наших података да одмах кажемо: ‘Ово је ипак незванична статистика’. Оно што добијамо са терена је застрашујуће”, каже Ступар Ђуришић.
Објашњава да је за децу, већ у узрасту од 13 година, постала “свакодневица” да се сусрећу са “средствима” која служе за развијање болести зависности.
“Цигарета, вејп, мало попити алкохол је ‘сасвим ок’. Коцкарница? ‘Па зашто да не. То је само евро, два три’… Имамо ту релативизацију одређених образаца понашања коју у ми у психологији сматрамо врло озбиљно девијантним понашањима”, наглашава овај психолог.
Проблем је, наставља, културолошки, јер се за такво понашања увек пронађе одређено оправдање, па и оно да млади “боље да пробају сада него да касније буду жељни”.
“Ми који се бавимо са децом и пратимо њихов развој мислимо да смо у великом проблему, али некако као да нас не чују када хоћемо озбиљно да причамо о понашању наше деце у савременом добу”, истиче Ступар Ђурђевић.
Нормалност представљања ненормалног
На питање шта је на њу оставило најтежи утисак када је реч о проблемима са којима су млади у Црној Гори суочени, овај стручњак одговара да се “сваки дан нечим згране”.
“Више не знам шта је нормално, а шта није. Згране ме нормалност којом представљају оно што се дешава. Згране ме родитељ који каже: ‘Знате, ја му не могу ништа’. То је згране, заледи. Јер када мама и тата нису ти стубови због којих се протересеш или наслониш да те извуку, мислим да смо у озбиљном проблему. Видим да није само дете коме треба помоћ, него морам оснажити и родитеље”, наглашава овај психолог.
Из досадашне праксе издваја и случај средњошколке која је родила дете са проблемима зато што је користила “снус” – суптанцу коју су, каже, млади у Црној Гори пре три-четири године масовно користили.
“То је та реалност. Те супстанце нису здраве, остављају трајне последице, праве проблеме. Немојте то себи радити. Ово је евидентан доказ”, каже Ступар Ђурђевић.
Феномен “бака на хоклицама”
Коцкање код малолетника и даље је горући проблем у Црној Гори без обзира што је то решено законима.
Проблем није решен, већ се појавио феномен “бака на хоклицама”.
“Имали смо проблем да одрасла особа узме евро, два, три, пет од неког тинејџера и уместо ње уплати тикет. Трудимо се да медијски освестимо људе да то не раде јер је то пут ка лошем обрасцу понашања. Потребна нам је помоћ медија, тих ‘бака са хоклица’, оних људи који деценијама окрећу главу са реченицом: ‘Није мој проблем. Није моје дете’ или ‘није то ништа'”, каже Ступар Ђуришић.
Као други велики проблем у Црној Гори наводи коришћење алкохола међу децом.
“Просто је у духу наше културе да ‘носиш боцу’ и на жалост и на радост. То коришћење алкохола у свакодневици оставља утисак на децу да и они треба да се опусте или прославе на тај начин. Ми дајемо снажан модел нашој деци да је ‘алкохол плус емоција’. Деци треба давати здрав модел изражавања и суочавања са емоцијама и да не треба да се плаше својих осећања, већ да проналазе здраве начине превладавања живота са свим тим емоцијама”, сматра овај психолог.
Додаје да је додатни проблем то што је у Црној Гори генерацијама “забрањивано показивање емоција”.
“Имамо културолошку причу коју морамо мењати, а верујем да ћемо је променити јер овога пута плаћамо нашом децом. Крајњи цех који плаћамо биће ментално здравље наше деце. Мислим да је то довољан аларм да људи промене традиционални начин размишљања”, закључује Ступар Ђуришић.
Поражавајући трендови на Балкану
У Србији је, према истраживању ЕСПАД-а употреба е-цигарета међу највишим у Европи са 34 одсто.
Истовремено, чак 49 одсто младића и 37 посто девојака је пробало алкохол пре своје 13 године.
Млади на Косову и Метохији, према истраживању ЕСПАД-а, у самом су европском врху по зависности од интернет клађења са неверованих 76 одсто.
Директор Специјалистичког психијатријског центра „Лавиринт“ из Приштине Сафет Бљакај упозорио је прошле недеље да је на Косову и Метохији, међу албанском популацијом, просечна старост особа које се јављају на лечење пала на 16 година, док је почетком века она била изнад 21 године.
Неуропсихијатар Сами Реџепи тврди да конзумирање дроге међу децом узраста 9–10 година на КиМ “није само феномен, већ озбиљан аларм за стручњаке” који треба да реагују што раније како ово не би постао широко распрострањен друштвени проблем.
Искуства зависника: адреналин као покретач
Патолошки коцкар, Дејан сада има 43 године и на свој порок је, процењује, потрошио најмање милион конвертибилних марака (пола милиона евра). У ту суму су ушли и дугови зеленаша, кредити родитеља да се извуче из проблема.
Рачуне за алкохол и кокаин никада није подвлачио јер су били део “исте игре”.
Већ 26 месеци је у “Земљи живих” – Заједнници која се једина под окриљем Српске православне цркве бави проблемима болести зависности.
Дејан сада помаже другима који су на почетку лечења.
Родом из БиХ, Источно Сарајево, пред њим је још неколико месеци у Заједници, а напоље га чекају две кћеркице које су у доби када је он кренуо у “свет искушења”.
“Проблем са коцком имам више од 20 година, проблем интензивног узимања алкохола више од десет и интензивно сам узимао кокаин задњих пет година пре уласка у Заједницу. Све почиње у ратној Босни и Херцеговини”, почиње своју исповест Дејан.
Патолошки коцкар од 2004, у тај свет је упловио много раније, са 12 година, у последњој години рата у Босни.
Првобитна замисао је била да на лак начин “удвостручи” свој џепарац играјући покер апарате.
“Лако смо могли да уђемо, а и ја сам изгледао мало старије од својих вршњака. Лако сам манипулисао за новац који су ми давали родитељи”, прича.
Признаје да је његова породица спадала у имућније, па је и џепарац био “буцкастији”, далеко већи него код других вршњака.
Разлог за коцку – додатна зарада, врло брзо се променила у потребу за адреналином.
На рулету за дан изгубио 15.000 евра
“Полако сам улазио у тај свет где ме је то ‘радило’. Није више био ни проблем новца, већ сам адреналин који коцка подиже. На крају се све паклено завршило”.
Под тим подразумева и позајмљивање великих сума новца.
“Са двадесет и неком годином сам био у, за тада астрономским дуговима, више од 70.000 марака. Само у једном дану сам изгубио 30.000 марака на рулету”.
Не хвали се овим цифрама, само констатује шта је било.
Констатује и колико га је све то коштало – у новцу.
“Што може да се сабере везано за кредите мојих покојних родитеља, за моје кредите, за враћање новаца зеленашима то је сигурно не мање од милион конвертибилних марака”.
“Ресетовање на нулу”
На алкохол и кокаин је прешао како је коцка почела да га све мање “ради”.
“Све време сам конзумирао алкохол, али викендима. Озбиљне проблеме почињем да имам пред улазак у Заједницу када ме је посао одвојио од породице. Гледање утакмица, играње тикета су пратили обитавање у кафанама и кафићима. Све је то расло у озбиљне количине алкохола где бих се некад тек ујутро враћао кући или одлазио на посао”.
Као један од основних приоритета због чега се одлучио на лечење су његове кћерке.
Излечење није могуће, истиче, уколико се зависник не ослободи свог “супер ега” и “ресетује на нулу”.
“Да би могли уопште да помислимо да будемо добри било коме, а поготово нашим најближима, морамо да будемо битни прво себи. Тај наш пут од ега до супер ега је био поплочан различитим пороцима и требамо да се доведемо у позитиву, да се потпуно оголимо и дођемо до стања нуле када почињемо да се ‘китимо’ правим људским и моралним вредности које налаже само хришћанство и православље”, објашњава.
Каже да су његове кћерке довољно велике да схватају у ком се проблему нашао.
“И оне су закључиле да им не требам напола здрав, него тотално стабилан, да и напољу покажем резултате да је све ово била моја прошлост и да све може ићи на боље, а да ћу ја опет имати прилику да им буде прави отац”, уверен је Дејан.
Наркотици све доступнији основцима
Центар за психо-социјалну рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности “Земља живих” једина је таква институција у оквиру Српске православне цркве.
Основао је 2005. патријарх српски Порфирије док је био игуман манастира Ковиљ.
Статистика показује да њихов програм даје најбоље резултате у враћању младих на “нормалност”.
Главни координатор Центра, Андреја Јовановић каже да је на основу искуства рада у Заједници утисак да су наркотици “драстично доступнији” младима у основним школама у односу на пре 15 или 20 годинаа.
“Мишљења смо да је раније то било много мање доступно. Некако је та глобализација довела дотле да и у најмањим местима, у најмањим основним школама деца имају могућност и прилику да ако желе да нешто пробају то могу врло једноставно и лако да набаве”, каже Јовановић.
Слична ситуација је, наставља, и када је реч о играма на срећу, односно коцки.
Изазови интернет садржаја
Онлајн клађење је класичне кладионице заменило мобилним уређајима, а познате личности које рекламирају “игру” све су додатно закомпликовале.
“Отежавајућа околност је, а то је тренд последњих десетак година, да кладионице и игре на срећу рекламирају познате личности које су, поготово у тој младој популацији, почев од спортиста и глумаца, препознати као ауторитети. Имам утисак да се кроз ТВ садржаје још више пласира да је коцка нешто што је пожељно и саставни део живота. И ту постоји један негативан тренд”, наглашава.
Утисак је, додаје, на основу искустава са зависницима који им долазе, да се праг конзумације алкохола и дрога полако снижава, а да томе доприносе и медијски садржаји који промовишу забрањено.
“Оно што јесте проблем су медијски и интернет садржаји који на одређене начине промовишу и дрогу и све остало као нешто што је саставни део живота. Деца, сходно свом узрасту, немају капацитета да на прави начин резонују и да доносе праве одлуке”, истиче Јовановић.
Потреба да се буде део “заједнице”
Указује да је потреба да буду део заједнице један је од кључних “окидача” због чега деца пробају оно што не би смели.
Улазећи у тај “други свет” деца постају део “заједнице” у којој се брзо после марихуане проба и нешто друго.
“Обично се крене са марихуаном у друштву, са другом или другарицом. Наравно, деца немају представу да је то нешто лоше. Да имају, вероватно би били значајно обазривији. И наравно, увек је та потреба да се буде прихваћен”, наводи овај стручњак.
Подсећа да је здрава породица темеље здравог развитка детета, али да у свету у коме доминирају материјалне вредности и свакодневни стрес због посла, они често престају да буду ослонац који је потребан.
“Деца просто имају потребу да остварују заједницу на други начин и на другим местима, тако да и са те стране постоји ‘окидач’ да се буде прихваћен у неком друштву, у оном што нам се чини пожељним, занимљивим. Наравно, када се крене са једним онда се ту бира друштво и онда се ту проба и нешто друго. Тако то у принципу иде”, објашњава Јовановић.
У “Земљи живих” тренутно су на рехабилитацији и две девојчице од 17 година.
Јовановић каже да се оне уклапају у нове трендове када млади пробају нешто забрањено.
И док су до шестог разреда основне школе деца махом зависна о друштвене мреже и видео игре, дотле је у каснијим разредима приметна зависност од друштвених мрежа и интернета. Тада то већ постаје правило, а не изузетак.
“Раније смо превентивно деловали на узраст седмог и осмог разреда. Сада имам утисак да би требало и од шестог”, каже Јовановић.
Сматра да осим породице и друштва, превентивни програми треба да имају значајну улогу, пре свега у упознавању младих са опасностима коришћења различитих супстанци или могућности уласка у проблем зависности.
Упозорава да програми који се тренутно примењују не допиру довољно до деце.
“Такве трибине им се не учине занимљиве због чега нису ни сконцентрисани. Неопходно је формирати садржај који им заокупља пажњу и мора бити прилагођен овом времену и не само њиховом узрасту, него и социјалној интелигенцији и свему ономе што их њихово одрастање одређује”, закључује Јовановић.
Регион суочен са истим изазовима
До сличних запажања долазе и у Босни и Херцеговини.
У Александровцу код Лакташа већ две и по деценије постоји Центар за одвикавање од зависности “Марјановац”.
Координаторка ове заједнице, сестра Амата Анђелић из самостана Клањатељица Крви Кристове, упозорава да су најмлађи, када је реч о болестима зависности, данас суочени са далеко опаснијим изазовима него пре 25 година када су почели са својим програмом.
“Први зависници су били хероински, без искуства са метадонском терапијом. Најчешће је било ‘скидање’ уз неку минималну потпору. Са медицинске стране то је најчешће било ‘скидање на суво’, с тим што ми тада нисмо имали могућност да остану на било каквој терапији. Међутим, већ кроз десетак година је дошло до промене у приступу овој болести”, каже сестра Амата.
Објашњава да када је Босна и Херцеговина суочена са сличним изазовима као регион.
“Ништа ми нисмо другачији од Србије, Хрватске или Словеније. Све је то подједнака проблематика. Долазе нам генерације које све раније почињу и које заправо ни саме не знају са чим све почињу и експериментишу. То је подједнак проблем и за здравствене раднике, а и за нас који после настављамо рад са зависницима. Док успете доћи до тог дела да се они сами стабилизују, да можете са њима да уђете емотивни начин рада, то увелико отежава и продужава начин рада са овом групом”, наводи Анђелић.
“Марјановац” свој програм заснива на моделу “Пројект човек” италијанског Центра солидарности дон Марио Пичи из Рима.
Програм траје око две године, али сестра Амата каже да зависници углавном остају дуже.
“Док не буду начисто сами са собом и не упознају себе, ко су, а то је могуће само када више нису на терапији”, објашњава.
Додаје да је до излечења могуће само уз “синергију”, али да је код млађих генерација то јако тешко спровести у дело.
“Најбољи резултати су тамо где је синергија. Сама мотивација зависника, затим породица која је схватила на време и здравствене институције које направе ‘детокс” и припреме их и мотивишу за улазак у терапијску заједницу. Код млађих генерација је то јако тешко постићи и јако тешко одржати”, признаје.
“Експериментисање” са 12-13 година
Према искуствима ове заједнице “експериментисање” младих почиње са 12 или 13 година, а претходи му нови вид зависности – од друштвених мрежа и игрица.
“Експериментисања са цигаретама, са ‘травом’, са ‘брзинама’, екстазијем је већ са 12 или 13 година. Ту су већ стажисти, подобро загазили и ту се већ негде мора системски и озбиљније радити са њима и у школском систему, породичном окружењу. Ми смо тек задња карика која се укључује када ништа више није помогло или када је толико далеко отишло да се стварно треба издојити и радити на усвајању здравог стила живота”, наглашава сестра Амата.
Према подацима ЕСПАД-а за 2024. годину, у Чешкој, Данској и Немачкој млади највише пију.
У просеку, чак 77 одсто ученика у ЕУ је пробало алкохол барем једном.
Око 20 посто их је пробало цигарете, а између 15 и 16 процената канабис – барем једном.
Шпанија и Италија бележе већу учесталост коцкања, а употреба друштвених мрежа и видео игрица је тренд у свим земљама.
