Ставити Доналда Трампа или неког од његових сарадника у исти кош са фашистичким вођама постао је малтене свакодневни политички фолклор у САД, у свету још више. Наравно, сами су криви – због реторике која велича надмоћ и презир према “слабима”, због крајње отворено агресивне политике и стављања америчких интереса, такорећи, “uber alles”.
Сличне оптужбе, међутим, сада су запљуснуле не једног човека, него велику корпорацију, и то не било коју, већ структурно важну, “нервни систем” америчког апарата силе.
“Палантир”, технолошки гигант познат по сарадњи са војним и обавештајним службама које снабдева “шпијунским” софтвером, објавио је недавно на Иксу својеврсни политички манифест од двадесет и две тачке – заправо сажетак књиге свог извршног директора Алекса Карпа под насловом “Технолошка република”.
“Ако амерички маринац затражи бољу пушку, требало би да је направимо; исто важи и за софтвер”, гласи кључна теза манифеста, који заговара стављање технолошке елите у службу државне и војне силе, уз презир према “декаденцији” оних који праве апликације уместо оружје.
Документ је у делу западне јавности, и у Америци и Европи, дочекан “на нож”. Критичари нису бирали речи, укључујући оптужбе за “технофашизам” и квалификације попут “трабуњања супер-злочинца из стрипова” и “пародије филма Робокап”.
Јесу ли те оптужбе претеране? Вероватно јесу – барем делимично. Али паралеле нису без основа, пошто се иза тешких речи крије нешто важније: стварна и убрзана тенденција ка милитаризацији ИТ индустрије која је деценијама градила имиџ слободоумног, прогресивног света.
Шта још пише у манифесту “Палантира”
Карпов манифест није уобичајена корпоративна порука, као што, узгред буди речено, ни сам Карп није обичан техно-милијардер, већ доктор неокласичне друштвене теорије са Универзитета Гете у Франкфурту.
На првом месту, компанија сматра обавезу према војсци и одбрани важнијом од захтева тржишта: “Силицијумска долина има морални дуг према земљи која је омогућила њен успон. Инжењерска елита Силицијумске долине има јасну обавезу да учествује у одбрани нације”, гласи тачка број 1.
Карп окривљује своје колеге не због милитаризма, него због недовољног милитаризма: “Морамо се побунити против тираније апликација”, пише Карп, алудирајући на генерацију инжењера која је уместо за одбрану радила на апликацајама за доставу и дељење фотографија.
Међу двадесет две тачке је и директан позив на прекид послератног “кастрирања” Немачке и Јапана чији је пацифизам, сматра Карп, “театралан” и опасан по равнотежу моћи.
Али Карп иде још даље. Његова визија тиче се саме архитектуре глобалне моћи: “Атомско доба се завршава. Једно доба одвраћања, атомско доба, завршава се, а нова ера одвраћања изграђеног на вештачкој интелигенцији треба да почне.”
И док се у технолошком сектору још увек воде дебате о етици употребе ВИ као оружја, манифест их унапред одбацује: противници Запада “неће чекати да би се упустили у театралне расправе о оправданости развоја технологија са кључним војним применама. Они ће напредовати.”
Рангирање култура и заштита западне цивилизације
А за оне који у дипломатији и даље виде поуздано политичко оруђе, Карп има јасну поруку: “Границе меке моћи, саме узвишене реторике, разоткривене су. Способност слободних и демократских друштава да победе захтева нешто више од моралних апела. Захтева тврду моћ, а тврда моћ у овом веку биће изграђена на софтверу.”
Посебно лоше звучи наратив о заштити западне цивилизације уз рангирање култура: “Неке су произвеле кључне цивилизацијске тековине; друге су остале дисфункционалне и регресивне”, пише Палантир, позивајући на отпор “шупљем плурализму”.
Опенхајмер за вештачку интелигенцију
У делу западне јавности, политичари, новинари, интелектуалци упозорили су да манифест открива опасну идеолошку агенду, која превазилази пословни интерес.
Он продаје ватру и назива то заштитом од пожара, гласила би укратко суштина критика упућених “Палантиру”.
Карп заправо покушава да постане нека врста савременог Опенхајмера за вештачку интелигенцију – научник са свешћу о историјским последицама, само у обрнутом смеру: уместо да жали због улоге у изградњи оружја, он ту улогу активно заговара.
На Западу ништа ново
Није новост да војска и ИТ индустрија сарађују – уосталом, Интернет је рођен у лабораторијама Пентагона.
Међутим, данас присуствујемо радикалној инверзији процеса. Док је некада држава развијала технологију која би потом била комерцијализована, данас приватне корпорације диктирају напредак.
Као и “Палантир”, низ других компанија из Силицијумске долине деценијама је финансиран преко In-Q-Tel, инвестиционог фонда ЦИА основаног управо да би обезбедио проток технолошких иновација ка обавештајним службама.
Војно-дигитални комплекс
Скоро свака велика америчка технолошка компанија данас је дубоко интегрисана у тамошњи “војно-дигитални комплекс“, посебно у време употребе ВИ у рату. (OpenAI, “Антропик“, Гугл, xAI).
Занимљив случај, симболички веома значајан, привукао је пажњу прошле године, када су директори великих технолошких компанија постали потпуковници америчке војске.
Уместо имиџа “кул момка” из Силицијумске долине – прогресивног, отвореног, забринутог за будућност човечанства – расте фигура технократе у цивилу, сада и у униформи.
У таквим околностима, чак је и иранска теократија успела да уздрма традиционални пропагандни примат Вашингтона и да цртане филмове, направљене помоћу ВИ, на друштвеним мрежама претвори у светску сензацију.
Мека vs тврда моћ: То је била грешка
Све то не би требало посматрати изоловано од ширег политичког контекста, у којем је упадљив ослонац САД на голу силу и отклон од концепта меке моћи (развојна и хуманитарна помоћ, популарна култура, мултилатерализам), који су иначе Американци и осмислили.
Потпредседник САД Џеј ди Венс отворено је прошле године рекао да је Америка у претходним деценијама “заменила тврду моћ меком” и да је то била грешка.
Будућност која се не ствара у Белој кући и Конгресу
На крају, вероватно је најважније погледати у будућност и напоменути да ставови корпорација попут “Палантира” и других представника великог бизниса нису везани за изборне циклусе и промене на челу Беле куће, већ за дугорочне пословне интересе, пре свега у светлу све јаче кинеске и конкуренције других привреда у свету.
Тако да њихове поруке треба видети као дугорочну и дубинску тенденцију, у историји већ виђену, и зато злослутну – јер када се споје интереси крупног капитала и војне машинерије, дипломатија постаје сувишан трошак, а рат логична “инвестиција”.
