Три дана после почетка америчко-израелских војних удара на Иран и узвратног одговора Техерана, ратни циљеви председника Сједињених Америчких Држава Доналда Трампа и његова визија будућности Исламске Републике и даље су нејасни.
Трамп и високи званичници америчке администрације изнели су различита тумачења о томе шта желе да постигну у највећој војној операцији САД на Блиском истоку у последње две деценије – као и да ли Вашингтон подржава смену режима у Техерану.
Бела кућа је уочи напада и након почетка акције навела да је циљ уништавање иранског нуклеарног програма.
Међутим, у сатима и данима који су уследили, образложење се мењало, док је Трамп користио неконвенционалну комуникациону стратегију – објаве на друштвеним мрежама и кратке телефонске разговоре са новинарима – како би сигнализирао своје намере.
Трамп је део својих намера изнео у понедељак, у првом јавном обраћању у Белој кући од почетка рата, али без разјашњења.
(Не)реални циљеви
“САД настоје да униште иранске балистичке ракетне способности и морнарицу, онемогуће развој нуклеарног оружја и прекину подршку прокси групама у региону”, рекао је Трамп у обраћању, читајући припремљен текст са телепромптера, што је реткост у његовим обраћањима.
Тврдио је и да је шири циљ рата заштита САД и њених савезника од напада Ирана.
“Ирански режим наоружан далекометним ракетама и нуклеарним оружјем био би неподношљива претња за Блиски исток, али и за амерички народ”, изјавио је Трамп.
Ипак, није поменуо како би будућност Ирана могла да изгледа по окончању рата, нити је објаснио зашто верује да та земља више неће представљати претњу САД када операција буде завршена.
Такође, тврдња о нуклеарној претњи долази у тренутку упадљиво лошег дипломатског тренутка по Вашингтон.
Омански посредник, министар спољних послова Бадр ел Бусаиди дан пре почетка удара објавио је да су преговори са Техераном у Женеви напредовали када је у питању решевање спора око нуклеарног програма.
Иран је нападнут током преговора, а не у њиховом одсуству, што је тврдња коју критичари у Конгресу и поједини европски савезници наводе као противречност Трамповој тврдњи да је дипломатија исцрпљена.
Трампове изјаве у понедељак разликовале су се од почетних коментара након покретања напада. У суботу је Трамп позвао Иранце да “поврате своју владу”, што је широко тумачено као имплицитан позив на свргавање режима који је деценијама предводио врховни вођа ајатолах Али Хамнеи.
Током викенда је као важну истицао Хамнеијеву смрт, али још није дао назнаке кога види за наследника. Ирански председник Масуд Пезешкијан јавно одбија преговоре, али су дипломатски извори пренели Волстрит џорналу да иранска страна ипак одржава тајне контакте преко Омана.
“Напад је био толико успешан да је елиминисао већину кандидата. То неће бити нико о коме смо размишљали јер су сви мртви. Другопласирани и трећепласирани су мртви”, рекао је Трамп за Еј-Би-Си њуз у недељу увече.
Глуви телефони
Позиције америчког председника понекад су деловале у нескладу са ставовима других високих званичника, укључујући и министра одбране Пита Хегсета, који је у понедељак, само неколико сати пре Трамповог обраћања, одбацио тврдњу да су напали Иран са циљем свргавања режима.
“Ово није такозвани рат за смену режима, али се режим ипак променио”, нагласио је Хегсет на конференцији за новинаре којој је присуствовао и генерал Ден Кејн, председавајући Здруженог генералштаба америчке војске.
С друге стране, израелски премијер Бенјамин Нетанјаху од почетка напада у суботу изричито позива Персијанце, Курде, Азере и друге да “скину јарам тираније”.
Такође, Хегсет је навео да ће операција “Епски бес” бити успешна, али није изнео детаље о обиму и трајању сукоба. Његов оптимизам био је у контрасту са изјавама генерала Кејна, који је понудио опрезнију процену.
“Амерички војни циљеви у Ирану биће тешко оствариви, а у неким случајевима захтеваће тежак и мукотрпан рад”, рекао је Кејн и упозорио и да би САД могле да претрпе додатне губитке како рат буде трајао.
До сада је најмање шест америчких војника погинуло у иранским ударима, који су били усмерени на Јордан, Катар, Бахреин, Кувајт, Уједињене Арапске Емирате и Саудијску Арабију.
Савезници САД у Персијском заливу трпе последице операције коју нису покренули, што је још једно питање које Трамп није адресирао – ако су регионални савезници забринути за размере ескалације, на чему почива уверење америчког председника да ће рат довести до сигурнијег Блиског истока?
“Последња и најбоља шанса за напад”
Трамп је упозорио на могуће нове жртве међу америчким снагама, али је тврдио да ће оне бити оправдане ако доведу до преобликовања односа снага. Сукоб је представио у ширем историјском контексту, тврдећи да је на прагу уништења највећег непријатеља САД и Израела у региону.
Амерички председник је у понедељак рекао да је САД требало да нападну Иран управо сада, али није дао детаљно образложење зашто.
“Ово је била наша последња и најбоља прилика за удар”, поручио је без јаснијег контекста.
Тврдња о последњој и најбољој шанси за напад оспорена је из неколико праваца. Израелски министар спољних послова Гидеон Сар сматра да је разлог за удар “онемогућавање Ирана да достигне нуклеарни имунитет”, чиме је претпоставио да је нуклеарна опасност непосредна.
Насупрот томе, демократски конгресмен Адам Смит, водећи демократа у америчком Одбору за оружане снаге, изјавио је за Ен-Пи-Ар да администрација “и даље није дала никакве детаље у којој фази је био ирански нуклеарни програм”, нити конкретне обавештајне доказе о директној претњи.
Бивши директор ЦИА и генерал Дејвид Петреус рекао је за Би-Би-Си да је убиство врховног вође Ирана “историјско достигнуће”. Уз то, упозорио је на ризик позивања иранског народа на устанак.
“Нажалост, у већини оваквих ситуација побеђују они који имају највише оружја, насилника и они који су спремни да буду најбруталнији”, рекао је Петреус.
Тврди да безбедносне снаге Ирана броје око 1,5 милиона припадника и да су већ “показале спремност да убијају сопствени народ”. Ипак, некадашњи командант америчких снага у Ираку не верује да ће Трамп послати копнене снаге у Иран.
“Трамп је јасно рекао да се то неће десити. На неки начин, мислим да покушавају унапред да увере америчку јавност да неће бити још једног дугог и тешког рата као у Ираку или Авганистану”, навео је Петреус.
Стратешка какофонија
Недостатак детаља или јасног плана изазвао је све веће критике у Конгресу. Већина републиканаца јавно је стала уз Трампа, али демократе тврде да председник нема јасну стратегију и упозоравају да би САД могле бити увучене у дуготрајан сукоб.
Део критика односи се и на Трампов необичан приступ комуникацији о рату. Амерички председници се обично обраћају нацији из Овалног кабинета или других значајних локација, како би објаснили разлоге за слање војске у борбу.
Џорџ Буш Млађи је одржао више говора из Беле куће образлажући ратове у Ираку и Авганистану, а Барак Обама је детаљно објаснио одлуку да пошаље додатне снаге у Авганистан.
Трамп је напад на Иран ограничио на ваздушне ударе. Ипак, у кратком телефонском разговору за Њујорк пост у понедељак није искључио могућност слања копнених трупа “ако буду неопходне”.
Напад је најавио видео-поруком у суботу рано ујутру, затим је наставио објавама на мрежи Truth Social, а током викенда је телефоном контактирао поједине новинаре и давао кратке интервјуе у којима је износио различите тврдње о трајању рата и ширим циљевима.
Обраћање у понедељак било је дуго очекивано, јер се траже јаснији знаци америчких циљева у Ирану. Међутим, Трамп је говорио кратко и није објаснио шта следи за Техеран или регион. Навео је да се процењује да би рат могао да траје “четири до пет недеља”, али и “колико год буде потребно”.
Ова временска неодређеност посебно је упадљива у светлу чињенице да је операција заједничка са Израелом, чији је премијер Нетанјаху употребио битно другачији оквир – акција је планирана месецима, са циљем да Иран не буде претња, уз позив на народни устанак.
Ако је четири до пет недеља довољно за уништење нуклеарног програма, балистичких ракета, морнарице и прокси мреже – четири циља која генерал Кејн описује као “тешко остварива” – онда говор оставља отворено питање шта следи ако не буде тако.
А ако рат потраје “колико год буде потребно”, онда се циљеви неизбежно враћају на смену режима, опцију коју је Хегсет јавно одбацио само неколико сати раније.
