Стан. Ауто. Титула на визиткарти.
Када је са 27 година купио ливаду која се наслања на дедовину, Стефан Дрљача није имао бизнис план. Није рачунао профит. Није садио воћњак да би брао плодове, нити плантажу да би је једног дана посекао и продао. Почео је да сади шуму.
Десет година касније, те ливаде више нема. На њеном месту је млада шума са више од 30 врста дрвећа, стотинама садница, срнама, птицама и зечевима који, како каже, „нису непријатељи, већ комшије“.
У новој епизоди подкаста Аналогија, Стефан говори о томе како изгледа када се одлучите за пројекат чији резултат можда никада нећете у потпуности видети. Када радите нешто што ће вас надживети.
Говори о разочарању када садницу поједе зец. О упорности када гране поломи снег. О радости када дрво које је било „отписано“ поново пусти сокове и настави да расте.
„Чичина шума“ није само еколошки подухват. Она је породична прича.
У њој учествују Стефанови родитељи. Отац, војни пилот у пензији, „плаву“ канцеларију заменио је новом, „зеленом“. Ту су и брат и деца која су шуму већ назвала „Чичина“. Пријатељи све чешће долазе са садницама уместо са поклонима.
Ово је прича о времену.
О стрпљењу.
О идеји да не мора све да буде брзо, исплативо и одмах видљиво.
Стефан отворено говори и о грешкама. Имао је идеју да сади егзотичне врсте, док му стручњаци нису објаснили да шума мора бити аутохтона да би била здрава.
Причa о томе како дрвеће „сарађује“, како се међусобно храни и како постаје отпорније када је разнолико.
„Кад ме једног дана не буде, питаће неко: шта си ти, човече, радио у животу? Шта остављаш иза себе? Па рекох – нека буде да сам оставио шуму“, каже Стефан.
Ово није прича само о сађењу дрвећа.
Ово је прича о истрајности у времену брзог одустајања.
О породици која се окупља око једне непрофитне идеје.
О томе да је процес често важнији од циља.
И о томе како једна ливада може постати смисао.
Ако сте се икада запитали да ли једна особа може да направи стварну разлику – погледајте овај разговор.
Можда вас подстакне да посадите своје прво дрво.
Или да коначно започнете пројекат који одлажете годинама.
Целу причу о настанку „Чичине шуме“, сумњама, отпорима, зечевима, будућем језеру и кућици која тек чека да буде саграђена, погледајте на Јутјуб каналу подкаста Аналогија.
Ана: Стефан Дрљача је пре 10 година одлучио да ће да засади своју шуму. У тај подухват укључили су се цела породица, пријатељи, познаници, а и непознати људи. 10 година касније, Стефан Дрљача је гост Аналогије. Добродошао у Аналогију.
Стефан Дрљача: Хвала, боље вас нашао.
Ана: Једном реченицом, када погледаш сада деценију иза себе, како би је описао?
Стефан Дрљача: Па… прошло је као трен. Овај, тако смо почели мало по мало и ето од… …сваке садне сезоне, пролећа, јесени, мало по мало схватих да је прошло 10 година. А и на терену се види нека разлика.
Ана певуши: 10 година је прошло као трен.
Стефан Дрљача: Отприлике, да.
Ана: Шта те је највише на том путу у ових 10 година изненадило?
Стефан Дрљача: Па ето, увек… увек сам био некако фасциниран тим растом. Како овај, неко посађено дрво, биљка, како овај, јелте, расте и све веће и веће из године у годину. И ето сад изненадило ме је то кад станем на исто место, на ту ливаду коју сам купио, кад видим шта се заправо након 10 година ту догодило.
Ана: Шта је било најтеже?
Стефан Дрљача: Мени је најтеже кад се на пример потрудим да посадим неке саднице и кад им се нешто деси док ја нисам ту. И кад дођем, овај, дође… дође пролеће, ја очекујем да то сад крене да… да расте на све стране, а видим да је у међувремену или појео зец, или да је… да је поломио снег, или… …да се просто осушила. Е то ме… Или на пример ако се потрудим да донесем неку садницу с неког путовања, па је онако овај пажљиво извадим, увијем корен, заливам док не пренесем и не пресадим да се не осуши, и онда кад схватим да је све то било узалуд зато што се она није примила.
Ана: Е, али некад могу ствари да се спасу. Ми смо једном засадили кајсију једну ту у Гроцкој и она је јако лепо расла и била је најлепша од свих тих кајсија. Исто аматерски, није то прави воћњак. И она је расла и направила најлепшу крошњу и била је нека велика олуја у Београду и она је пукла. И то доле, негде пред корен, она је скроз лежала. И не знамо ништа иначе о томе, и сад као здрава логика: ‘ајде да је залепимо. ‘Ајде да је дигнемо, да је замотамо, ако могу калеми, можда ће и она. И човече, она оживи. Она стварно оживи, то се залепи, она је сад најлепше дрво, а оно, била је у том моменту отписана.
Стефан Дрљача: Па да, то… то и ја радим. Овај, не успе баш увек, али обрадујем се кад… кад успем тако да сачувам неко дрво. Само се подигне, залепи се, поново се ваљда ти сокови успоставе, дрво овај зарасте и настави даље.
Ана: Буквално зарасте. Има неку квргу као рану, ожиљак, али је зарастла и лепа је. Ко су ти највећи непријатељи дрвећа? Зечеви једу, а?
Стефан Дрљача: Па нису непријатељи, опет и они су део тог екосистема, овај… они ту живе, мислим то је њихова кућа, тако да не могу да кажем да су непријатељи.
Ана: Видиш како си политички коректан према зечевима.
Стефан Дрљача: Па ни… више природно коректан, оно, овај… Ето као и они имају право ту да живе, па… Мислим један и од циљева зашто смо то садили је да овај помогнемо тај екосистем ту, овај, и биодиверзитет. Тако да, ето и зечеви ту живе, то је њихова кућа, па шта сад, појешће неку садницу, ми ћемо овај наставити да садимо нове па ето.
Ана: Процентуално сад кад погледаш, колико ти је садница “неуспело”?
Стефан Дрљача: Да, не могу да кажем зато што ми сваке године смо нон-стоп додавали нове овај, али ето ако бих угрубо требао да кажем, можда 10 до 20 процената није успело.
Ана: Мхм.
Стефан Дрљача: Због разних околности али овај… Сада је већ неко време када, чини ми се, те саднице крећу онако прогресивно да расту зато што им је требало неко време прво да се лепо укорене, да се навикну на ту земљу, да развију значи коренов систем, а сад овај сваког пролећа кад крене вегетација баш се види значајан напредак.
Ана: А је л’ више садиш у зиму или на пролеће? Или и једно и друго?
Стефан Дрљача: Да. Кажу… да, кажу људи да је боље садити овај у јесен, зато што онда садница има целу зиму времена да се лепо укорени и да се припреми за раст у пролеће, док на пролеће ако се посади оне су тек тад, навикавају се ваљда на… на земљу и доживеле су шок том пресадњом, тако да немају довољно времена да се припреме. Али ми ето нестрпљиви смо, ми садимо и сваку јесен и свако пролеће.
Ана: Имаш неко омиљено стабло?
Стефан Дрљача: Па мени је омиљено дрво храст. Зато што овај некако и у… и у нашем народу и код старих Словена има ту неку улогу да кажемо, неку митолошку, а и због тога што је високо, дуговечно дрво, оно споро расте али зато и јако чврсто. Тако да ето овај храст ми је омиљени.
Ана: Некако звучи лако. Ископаш рупу, засадиш дрво и готово. Је л’ лако?
Стефан Дрљача: Па није лако овај, али стварно ако… Мислим, моја породица и ја то волимо, доживљавамо као хоби, тако да све те неке додатне радове које имамо око тога не доживљавамо као посао, него више као неку, ето, заједничку активност, време које проводимо заједно, тако да уживамо у процесу.
Ана: Шта ти би? Како си дошао на идеју? Имао си око 27 година, ако сам ја добра у математици. Како си се пробудио с идејом: ја ћу сад да посадим шуму?
Стефан Дрљача: Да, па… као што сам рекао, увек ме је привлачило то неко сађење и овај прво сам као мали…
Ана: Добро, привлачи и мене сађење, ал’ ми није пало на памет да посадим шуму.
Стефан Дрљача: Па да, овај, тако сам ја покушавао из разних семенки да добијем овај разне биљке и… и дрвеће. Наравно све ове легалне врсте. Али овај, просто не може поморанџа код нас да порасте, ал’ као мало ми је то било занимљиво.
Стефан Дрљача: Онда са дедом сам исто к’о дете овај садио увек њиву, па ми је он давао неке задатке, као: ево ја кад ископам рупу, ти убаци пет-шест пасуља, па онда после идемо да… то кад овај дође за брање, па онда, ето ја сам био одушевљен како смо ми то посадили, а сад смо добили много пасуља од тих пет-шест. Овај и онда исто тако када сам обилазио неке крајеве одакле пореклом потиче моја породица, распитао сам се ту мало по селу и дошао до неких запуштених кућа које би могле бити куће одакле је моја породица отишла, давно. И онда сам нашао неки стари воћњак који је онако зарастао сав. И онда сам узео одатле јабуке, извадио семе и посадио их код себе сада овај на селу. И никле су те јабуке и онда ми је то била ето нека симболична веза мог неког старог, да кажем овај завичаја и… и садашњег. Тако да, ето увек сам имао то интересовање, а конкретно за ту шуму сам дошао на идеју да је засадим када сам сасвим случајно сазнао да та једна ливада која се наслања на, да кажемо моју дедовину, да се она продаје. И ја сам одлучио да купим ту ливаду без сад неке јасне идеје шта бих ја са том ливадом, него као ето продаје се, прилика је, опет наслања се на… на наше имање па ето да проширимо па видећемо. И онда сам овај… кад сам завршио цео тај процес, океј, купио сам је, и сад ја имам ливаду, ал’ шта са… шта са њом. И онда ‘ајде кад… кад је већ моја, ‘ајде да макар у току дана некад дођем до ње да видим шта се ту дешава. И тако ми се свидело ту да боравим, поглед је супер, уживао сам ту, размишљао онако, не знам, сабирао своје мисли… …и просто тако сам маштао и кажем себи као: “У што би било добро овде да је нека кућица онако мала, да се направи брвнарица, да може у њој да… да се борави, да се одмара”. Још кад би то било у оквиру неке шуме, то би било одлично. И онда кажем: ‘ајде да кренемо од шуме, зато што њој ће требати времена да порасте, а кућа брже може да се направи. И тако сам дошао на идеју и почели, и мало по мало.
Ана: Сада, 10 година касније, је л’ можемо да кажемо да је то већ шума или… или не?
Стефан Дрљача: Па ето, ја је зовем млада шума. Овај, не знам сад овај с научне стране кад би она могла да крене да се сматра шумом, али ми је тако зовемо од првог дана, то је наша мала шума.
Ана: А је л’ можеш да замислиш где би могла да буде та твоја колибица, кућица?
Стефан Дрљача: Да, тачно и приликом садње је предвиђено место и остављено, тако да само… само се чека да порасте.
Ана: Шта си научио о природи за ових 10 година?
Стефан Дрљача: Па, на… научио сам много. Зато… углавном све што… све што знам о конкретној теми овај самоук сам, то јест све сам читао из књига и са интернета. Овај, доста сам прочитао и по разним форумима, али… …оно што ми је постало јасно да ми као људи просто смо бића која морају да живе у складу са природом и у природи. Схватио сам колико мени прија и значи кад сам тамо. Овај да просто осећам то као оно потребу да… да одређени период проведем тамо, поготову…
Ана: Мислиш да припадамо природи? Је л’ то идеја?
Стефан Дрљача: Да. Припадамо природи и не треба то да заборављамо, треба колико год можемо често да се враћамо овај у своје природно станиште.
Ана: А шта си научио о породици за све ово време?
Стефан Дрљача: Па мислим да ми као породица јесмо овај сложни и тако радимо ствари заједно, али ми је било јако лепо кад видим и ширу породицу и још тако неке људе када се заједно око тога окупимо и радимо на… на томе, кад нешто садимо заједно. Зато што овај ето тако једна идеја је везала све те људе и просто пуно ми срце кад то видим.
Ана: А откуд они? Како су ти се придружили? Јеси ли их ти звао све да дођу да ти помогну или су чули за твоју идеју па су одлучили да учествују?
Стефан Дрљача: Па кренуло је тако овај спонтано и полако. Сврате код нас на село и виде да ја тамо нешто овај копам, садим. Онда укључе се они прво с неким саветима, са причом или са чуђењем што ја то уопште радим. Међутим, ваљда кад ето тако ту сврате па се нешто дешава, онда се и они укључе спонтано. Па оно, рек’о бих да им се свидела идеја. Чим су почели сами да доносе саднице овај ето активно да се укључују. Тако да, не знам, леп осећај свакако.
Ана: На почетку када си почео ту идеју, је л’ било и негативних коментара?
Стефан Дрљача: Па јесте. Мислим има их и данас у смислу, зашто би неко уништио ливаду и упропастио је. Наши преци су то крчили годинама да би могли да имају пашњаке, сад се ту неко појавио и поново прави шуму од ливаде. Мислим на селима је све мање људи а камоли овај стоке, тако да мислим више и нема потребе за том ливадом у том смислу. Опет овај враћамо природу на оно како је… како је и било овај вековима пре нас. Тако да ето има таквих коментара и људи се чуде зашто се не искористи та парцела за нешто што би доносило економску корист овај у неком временском периоду, па да л’ то био воћњак или овај нека… нека плантажна садња дрвећа која се после може искористити, не знам, за сечу и продају. Али овај мислим да су временом људи разумели која је уопште моја прва идеја била и зашто све то радимо.
Ана: Јеси ли се поколебао у једном моменту?
Стефан Дрљача: Нисам, нисам. Овај просто то сам желео, то радим упркос свим овај потешкоћама настављамо, тако да…
Ана: А зашто си хтео шуму а ниси хтео плантажу од које можеш да зарадиш, па да купиш готову кућу негде у шуми?
Стефан Дрљача: Па поред тога… једноставно сматрам да ствари имају вредност уколико је прошло одређено време да оне настану. Значи то што смо ми то нашим рукама посадили, имаће неку вредност за неке наредне генерације, наше потомке који ће знати да…
Ана: Који ће доћи искрчити шуму да би направили зграду. Има и таквих коментара, да, као “увек, не знам, две генерације стварају да трећа потроши и остало”.
Стефан Дрљача: Што се мене тиче, ево ја остављам у аманет да се то никад не посече, али не могу да знам да ће тако и бити. Али ето то би била моја жеља, да… да сутра ти потомци ту уживају знајући да је то баш за њих овај и посађено.
Ана: Је л’ је то еколошки пројекат или је то неки твој лични пројекат у којем доказујеш да можеш?
Стефан Дрљача: Па и једно и друго рек’о бих. Овај, шуме ваљда имају преко 300 неких позитивних функција, а мислим да немају ни једну негативну. И свакако нам је стало до тога да тај део овај… тај део наше земље да га онако природно овај подржимо, развијемо, да помогнемо ту биљкама, животињама, гљивама. Овај и с те стране… зечевима, значи да, свим оно овај биљним и животињским врстама. Али и с те стране то је еколошки про… пројекат због свих позитивних ефеката који ће имати овај на… за… за природну средину. А са неке стране и онако мој да кажемо себични овај подухват где ја желим себи да направим једно лепо место где ћу ја моћи да проводим своје време.
Ана: Шта си научио о себи за ових 10 година?
Стефан Дрљача: Уф… још увек учим. Овај, дра… драго ми је да је то једна од ретких ствари у које сам истрајао и где ме није прошло интересовање брзо него ето већ 10 година сам на истом путу. И успео сам нешто да урадим за то време.
Ана: Колико је важна подршка блиских људи у томе?
Стефан Дрљача: Мени је јако значило што су се блиски људи укључили и подржали ту моју идеју, што нас је то некако још више зближило и везало.
Ана: Када одеш на море, а неко мора да залива дрвеће јер младо је и треба му вода или да покоси ону траву која је прерасла младе саднице. Ко то ради?
Стефан Дрљача: Овај, мој отац је војни пилот у пензији и он воли да каже како је кад је отишао у пензију, плаву канцеларију заменио зеленом. И с обзиром да је изабрао да тамо живи и да му је лепо, сам се некако препоручио за то да буде та особа која може да… да реагује у хитним ситуацијама. А хитне ситуације су обично летња суша, када треба овај развући црево и сићи доле и залити преко 500-600 садница. Так… или кад порасте висока трава па да не би угрозила те мале саднице, онда овај… …телефонски вршим притисак на њега да… да овај… да одради тај посао пошто ја ето због природе посла и…
Ана: Наравно, не можеш стално да будеш ту.
Стефан Дрљача: Не могу, живим у Београду и просто нисам овај стално присутан.
Ана: Како он реагује на то? Буни ли се?
Стефан Дрљача: Па онако гунђа али… али одрађује. А после овај воли да… воли да се похвали и… и прија му кад види да како то све изгледа. Али у почетку овај је мало гунђао.
Ана: А која је мамина улога у целом пројекту?
Стефан Дрљача: Да, мамина улога је овај кључна зато што је она тај покретач овај мог оца. У смислу да овај ја могу да позовем и он да ми каже “важи, урадићу” и то је то, ал’ онда наступа она која га сталним подсећањем овај на крају наведе да заправо узме тример и да покоси или да залије. А и она мислим наравно физи… физички се укључује у посао овај, али мислим да је ова улога важнија.
Ана: Реално, шта би друго радили у пензији? Ти си њима осмислио дане у пензији да не падну у депресију. Ја… ја то тако гледам.
Стефан Дрљача: Па добро, они имају мало то овај пластеник, баштицу, мало се баве тиме. Овај мајка исто око ручних радова се бави, скупља и нешто сама прави. Овај али ето створио сам им додатну обавезу дефинитивно.
Ана: Који је најкориснији савет који си добио од како се бавиш прављењем сопствене шуме?
Стефан Дрљача: Да, прво сам мислио да је боље да… да ту донесем што више врс… врста дрвећа са што различитијих крајева овај света, мислећи да ћу тиме направити нешто добро. Онда су људи који се заправо, којима је ово наука, јавили, рекли “човече, ти не смеш врсте које не потичу и нису домаће на том терену, не смеш да их уносиш у тај екосистем”, тако да сам то послушао и углавном ту садимо врсте које су иначе карактеристичне за нашу земљу и то подручје.
Ана: Који је најбесмисленији савет или коментар који си добио?
Стефан Дрљача: Па мислим, мени је било то… то бесмислено кад… кад су људи говорили “што не посадиш нешто што рађа?” Као да је… као да је не знам, само воћ… као да је дрво безвредно уколико не даје плод који се једе. Мислим свако то дрво је и те како битно за ту за екосистем, овај сваки лист, сваки тај не знам и жир неко једе, овај… тако да ето није… просто… Маше људи поенту са тим шта је уопште била идеја те шуме.
Ана: Ако одмах нема користи коју могу да пипну и виде, то није корисно. Зашто ниси одустао?
Стефан Дрљача: Па мислим да нисам одустао зато што је то нешто што ме испуњава и интересује. Ја овај јесам склон по природи да брзо мењам интересовања и да ме кратко држе неке… неке ствари, па због тога одустајем, али овде конкретно то је нешто што баш волим да радим и што је да кажемо дугорочни пројекат који треба и мене самог да наџиви, тако да ето због тога мислим да нисам одустао.
Ана: Јеси остварио свој циљ?
Стефан Дрљача: Па мислим још увек је овај… још увек се остварује. И оствариваће се дуго и након што мене не буде. Тако да овај животни век човека је доста краћи од животног века једне шуме, тако да овај ето идеја је била да ја нешто започнем, а даље природа да преузме и да ради сама.
Ана: Кажу да је забавнији тај део, пут док остварујеш циљ, него само остварење циља. Ти си онда добро изабрао јер твој циљ заправо и не може да се оствари, сем можда…
Стефан Дрљача: Па јесте овај… као што сам рекао ми смо посадили успомене. Значи све те активности које ми обављамо правећи ту шуму, садећи, дружећи се ту на том месту је нешто што нама овај остаје као вредност и ми уживамо у томе, а шума ће након тога остати да и други уживају у њој.
Ана: Ти си заволео природу и сађење са својим дедом. Да ли има неких подмладака који ће да заволе исто тако сађење и природу уз тебе?
Стефан Дрљача: Па ево, тренутно је брат тај који има овај троје деце, тако да они су укључени од почетка у целу причу. Просто то је Чичина шума, тако је… тако је зову. То је већ постала њима као нека локација овај битна када дођу у село, тако да ето дефинитивно они су… они су ти који… овај који ће то наставити, а надам се још и многи други.
Aна: Ти живиш и радиш у Београду. Је л’ можеш да се замислиш да живиш у тој кућици у тој младој шуми?
Стефан Дрљача: Могу наравно, поготово како пролазе овај године и како ја старим, све више себе видим овај тамо.
Ана: Хоћеш ли то да радиш у пензији или можда може и да се ради у природи?
Стефан Дрљача: Не знам како… како сад функционише свет, престао сам одавно да верујем у пензију у… у смислу онога како су наше деке и баке одлазиле у пензију.
Ана: Нема пензије за нас, да ти ја кажем.
Стефан Дрљача: Овај… Нема пензије… Мислим да… да ћу увек у сваком тренутку нешто радити овај…
Ана: Е па знаш шта, и твој тата је мислио да је отишао у пензију, видиш како га је шума демантовала.
Стефан Дрљача: А ево, шума га је демантовала, нема пензије. Овај, тако да ето… за сад се трудим да сваки слободни моменат који могу да одем из Београда да проведем тамо. А и плански да себи планирам време да када… када ја нећу радити него ћу отићи тамо да… да уживам и да се одморим.
Ана: Је л’ ти још увек садиш тамо или је сад у току само неговање постојећих биљака?
Стефан Дрљача: Па… треба да се сади онда кад вегетација мирује, тако да то је оно што смо причали, пролеће и јесен…
Ана: Али још увек садите?
Гост: Али да, сваке године… Ми смо прво куповали саднице, онда смо почели сами да производимо из семена саднице, па онда њих након две-три године кад се оне мало развију онда их пребацујемо у земљу. Тако да овај нон-стоп се нешто дешава.
Ана: А добро, хоће то онда бити храстова шума?
Стефан Дрљача : Не, храст је само нешто са чиме смо започели, али сад ту има ја не знам можда минимум 30 различитих врста. Тако да овај неће бити само храст али… истовремено како сам учио о свему томе, овај, схватио сам и научио да је јако битно да шума не буде оно културна него да ту има што више…
Ана: Него некултурна.
Стефан Дрљача : Некултурна, да, да има што више ту врста зато што на тај начин постаје отпорнија на разне болести које би можда захватиле једну врсту, али друга може да преживи, а и дрвеће између себе овај сарађује, упозорава се, храни једно друго, тако да што више врста то здравија и боља шума.
Ана: Јесу се појавиле и неке животиње?
