Рафали из стрељачког наоружања и тешких митраљеза, накратко, прекинули су припреме за највећу војну параду још од времена Муамера ел Гадафија, пошто су се сукобили припадници две, бар номинално, савезничке милиције. Пошто су амбулантна возила одвезла мртве и рањене, спор је решио син шефа источне Либије, Садам Хафтар, па су обе формације са привременог бојног поља кренуле на параду.
У пушкарању су убијена три, а рањена 22 припадника ове две формације, али су се преживели убрзо помирили и придружили колони од око 25.000 војника источне Либије, који су, праћени тек пристиглим руским тенковима Т-72Б3М, дижући прашину, показали снагу потчењеним јединицама и бројним ривалима.
Кроз пустињски песак, тенкови, оклопни транспортери, дронови и војници прошли су поред импровизоване трибине на којој је централно место заузео “спасилац нације”, фелдмаршал Калифа Хафтар, чије снаге контролишу источни и јужни део Либије.
Славећи победу над снагама Исламске државе 2014. године, Хафтарови синови су из ваздуха и са земље пратили параду, осмишљену да упути поруку свим снагама у Либији – савезницима, противницима и одабраним страним дипломатама позваним на ово славље.
Главна порука, како се чини, упућена је ривалској влади Абделхамида Дбеибе, која из Триполија контролише западни део државе, безнадежно подељене на безброј интересних зона још од пада режима Муамера ел Гадафија 2011. године.
Тенкови руски, пустиња Хафтарова
Потпуно нова руска војна возила – тенкови, оклопни транспортери и ракетни системи, газили су прашину у Бенгазију на дан годишњице највеће војне победе самозваног “фелдмаршала” Калифе Хафтара. “Операција ел Карама”, изведена 2014. године против милиција блиских радикалним исламистима, представљала је крај владавине Ал Каиде, Исламске државе и Ансал ел Шарије у околини Бенгазија.
Девет година касније и истовремено са превирањима у Триполију, Хафтар је на улице изнео ново оружје, укључујући борбена возила “спартак” и тигр”, модернизоване тенкове Т-72 и противваздушне системе “панцир” и “тор”.
Либијски извори наводе да је ово оружје, које раније није било приказивано, испоручено Хафтаровим снагама у претходне две године и то после његовог састанка са руским председником Владимиром Путином у Москви.
У земљи разореној сукобима локалних власти и регионалних влада, ова парада представља озбиљно упозорење у којем би се правцу Либија могла кретати уколико ривалске власти међусобно игнорисање замене за какву озбиљнију акцију, каква је била Хафтарова неуспешна опсада Триполија 2019. године.
Напад на Триполи пратиле су оптужбе за ратне злочине, убиства, мучења, насилну регрутацију, уз неколико навода о стрељању заробљеника и сакаћењу њихових тела.
Сарадник ЦИА, Русије, арапских држава
Хафтар, који је током каријере једнако успешно сарађивао са америчком Централном обавештајном агенцијом, Русијом и низом арапских држава, придружио се још 1967. године либијским добровољцима пред сукоб са Израелом који је трајао свега шест дана, па будући фелдмаршал и његови саборци нису стигли да се истакну.
Шест година касније, био је део либијских експедиционих снага током Јомкипурског рата, али Гадафијева јединица није никада стигла до линије фронта због противљења египатског председника Анвара ел Садата.
Провео је три године у либијском затвору, пре него што га је ЦИА са још 350 сарадника пребацила у Америку, где је убрзо добио и држављанство САД. До повратка у Либију живео је у Ленглију, где се налази и седиште Централне обавештајне агенције.
Либија се, као држава, практично распала паралелно са падом режима Муамера Гадафија 2011. године. Од тада, земља је подељена на западни део који води влада у Триполију и Хафтаров исток. Надаље, Либију тероришу и десетине локалних милиција.
Серија покушаја да се у држави одрже било какви избори окончана је неуспесима и нападима на изданке будућих изборних институција.
Пред Либијом се данас налази неизвестан пут изградње било каквих институција и праведне расподеле богатства која би, чему се оптимисти надају, овог пута била заснована на владавини права пре него на идеологији.
Годинама, а нарочито од краја 2021, као први корак ка стабилизацији најављивани су слободни избори, и то пошто је 650.000 Либијаца потписало петицију којом се тражи замрзавање активности свих привремених институција и стварање услова за одржавање избора.
Њих су протеклих година покушали да издејствују и шефови америчких и турских обавештајних служби, Уједињене нације, као и изасланици египатских власти, али сва настојања да се локални лидери наговоре на било какву сарадњу у том смеру показала су се узалудним.