Стопа незапослености у Србији требало би постепено да се смањује – са 8,7 одсто прошле године, на 8,6 одсто ове, а затим на 8,5 одсто у 2027. години, према пројекцијама Међународног монетарног фонда. Иза тих процената су конкретни људи који траже посао, послодавци којима недостају радници и тржиште рада које се брзо мења.
Директор Националне службе за запошљавање Милан Боснић истиче да су подаци о паду незапослености охрабрујући, али да их треба посматрати у ширем контексту.
Према његовим речима, на домаћем тржишту рада постоји добра динамика, довољан број отворених радних места и људи који желе да раде. Међутим, то не значи да су потребе послодаваца задовољене.
“Ми већ неко време немамо проблем са незапосленошћу. Наша привреда се заправо сусреће са проблемом да не постоји довољан број људи са адекватним нивоом знања и вештина”, наглашава Боснић.
Објашњава да постоји несклад између онога што знају и умеју људи који траже посао и онога што компаније очекују од будућих запослених.
Зато смањење стопе незапослености само по себи не значи да је достигнута пуна запосленост нити да послодавци лако долазе до потребних кадрова.
Дугорочно незапосленима потребна додатна подршка
Боснић указује да се међу људима на евиденцији Националне службе налази значајан број оних који дуже време нису радили.
Такве особе често немају знања и вештине које се тренутно траже, а дуго одсуство са тржишта рада може да утиче и на њихову мотивацију и самопоуздање.
Због тога Национална служба развија посебне програме подршке, који не подразумевају само помоћ у проналажењу радног места већ и припрему кандидата за разговоре са послодавцима.
“То су људи који се налазе дуже на евиденцији незапослених лица, самим тим мало су изгубили корак са тржиштем, немају ниво знања и вештина који су потребни тренутно, и немају ни тај ниво мотивације и самоуверености да изађу и, када се појаве на разговору за посао, да се заправо на најбољи могући начин представе”, објашњава Боснић.
Поред помоћи у изради савремене радне биографије, Национална служба настоји да кандидатима помогне да боље представе своје способности и превазиђу несигурност приликом конкурисања.
Национална служба разговарала са више од 150.000 компанија
Говорећи о променама у раду Националне службе за запошљавање, Боснић наводи да је та институција током претходне две године прошла кроз свеобухватну реформу.
Један од најважнијих циљева био је да се боље разумеју стварне потребе привреде.
“Ми смо у том периоду разговарали са преко 150.000 компанија, зато што нам је био циљ да разумемо које су њихове потребе, која су то знања и вештине које њима тренутно недостају, која су то знања и вештине које они виде да ће им требати у наредних 12, 24, 36 месеци”, каже Боснић.
На основу тих разговора Национална служба је прилагођавала своје услуге потребама послодаваца и људи који траже посао.
Према Боснићевим речима, у претходне две године помогли су више од 150.000 људи да се запосле или промене посао.
Процењује да је међу њима било око 50.000 људи који су до новог запослења дошли уз помоћ Националне службе, а да претходно нису били на евиденцији незапослених. Напомиње, међутим, да тачан број тек треба да провери.
“Нисмо институција која се бави само незапосленима”
Боснић наглашава да Национална служба настоји да прошири своју улогу и да помогне и људима који већ имају посао, али желе да напредују или промене занимање.
“Ми нисмо институција која се бави само незапосленима. Ми смо институција која се бави свим људима који желе да раде, да улажу у себе, да повећавају своју вредност на тржишту људског капитала”, истиче Боснић.
Сматра да је за успешније посредовање у запошљавању важно познавати не само тренутну понуду радних места већ и будуће потребе компанија.
На тај начин, објашњава, могуће је на време усмеравати људе ка додатним обукама и вештинама које ће им повећати шансе за запослење.
Најтраженији столари, керамичари, тесари, мехатроничари и инжењери
Потражња за радницима разликује се од града до града, у зависности од привредне структуре, присуства индустрије и тога да ли је реч о универзитетском центру, наводи Боснић.
Ипак, одређена занимања тражена су у готово целој Србији. “Оно што је генерална ствар је да сви људи са мајсторским вештинама лако долазе до посла, и то су послови који су јако добро плаћени – столари, керамичари, армирачи, тесари”, каже Боснић.
Поред занатлија, велика је потражња и за мехатроничарима и инжењерима.
Боснић истиче да је отварање нових радних места повезано и са улагањима у инфраструктуру, која омогућавају долазак нових компанија и развој пословања.
Посебно указује на значај логистике, телекомуникација и стабилног снабдевања електричном енергијом као предуслова за развој привреде.
На питање да ли је занимање за које се школујемо уједно и посао којим ћемо се бавити читавог радног века, Боснић одговара да је формално образовање важно, али да више није довољно.