Август је месец који за становнике и путнике у Јапану и данас, више од 80 година од атомског удара, не може да прође без сећања, односно, размишљања о несрећној судбини градова Хирошиме и Нагасакија.
С тим у вези, међу страним посетиоцима је често предмет чуђења како је могуће да та два урбана центра нису била напуштена када се зна да је период полураспада радиоактивних честица такав да би та насеља теоретски требала да буду немогућа за живот стотинама, па и хиљадама година.
Забуни нарочито доприноси пример Чернобиља, чија околина и данас изгледа као пустош у којој владају дивље животиње, о којима се, као о мутантима, понекад испредају хорор приче.
У Хирошими и Нагасакију не само што се нормално живи, већ су ти градови обновљени и настањени врло брзо након рата. Данас су то велике урбане целине са више од милион, односно, близу четири стотине хиљада становника и развијеном индустријом. У њима је последњих деценија радијација на истом нивоу као и у било ком другом граду у свету.
Висина као пресудан фактор
Први и основни разлог за другачији третман Чернобиља од Хирошиме и Нагасакија је разлика у висини на којој је дошло до ослобађања радијације.
Наиме, док се несрећа у близини (тада) административне границе Украјине с Белорусијом десила у нуклеарној централи, односно, на површини земље, атомске бомбе које су разориле Хирошиму и Нагасаки су експлодирале у ваздуху на висинама од више стотина метара.
То су, нажалост, биле висине оптималне за наношење највеће могуће штете архитектури и популацији на широком подручју – експлозија А-бомбе у ваздуху омогућава стварање јачег ударног таласа и његово ефикасно хоризонтално ширење.
Реч је о ефекту који се назива “Махово стабло”, где се примарни ударни талас настао експлозијом и секундарни талас настао одбијањем потиснутог ваздуха о земљу, спајају и заједно као један велики моћни зид ваљају по површини рушећи објекте са бока.
Истовремено, међутим, опредељење за детонацију у ваздуху поштедело је настрадале јапанске градове дугорочне радијације, јер су ветрови однели највећи део радиоактивних облака и распршили их, углавном над Источнокинеским и Јапанским морем, те Пацифичким океаном.
Проклетство Хирошиме
Граду Хирошими поресудио је касније чувени или, боље рећи, озлоглашени бомбардер “Б-29” по имену “Енола Геј” којим је пилотирао капетан Пол Тибетс, по чину пуковник, који је и крстио ту летелицу, неумесно јој давши име своје сопствене мајке. Њега су пратила још два авиона исте врсте који су за задатак имали да прате и анализирају метеоролошке услове и изврше снимање акције.
Превалили су пут од преко 2.500 километара од острва Тинијан, без ловачке пратње. Она им, реално, није ни требала јер је ретко који јапански ловац могао да достигне висине на којима су летели. Осим тога, у августу 1945. опкољена и ослабљена острвска царевина више није имала горива, па ни пилота и летелица, да би могла да пресреће америчке казнене експедиције.
Хирошима је у то време имала нешто више од 340.000 становника и била седми по величини град у Јапану. Садржала је више фабрика које су радиле за потребе војске, складишта муниције и других војних потрепштина, а служила је и као регионални командни центар и логистичко чвориште за снабдевање јапанских трупа у иностранству.
Када је 6. августа по локалном времену уранијумска бомба експлодирала на висини од око 580 метара над центром града снагом равном отприлике 15.000 тона ТНТ-а, све у пречнику од седам километара је зачас плануло.
Од грађевина је остало само нешто скелета најмодернијих бетонских здања – пар банака и зграда за промоцију индустрије округа Хирошима. Не зато што су заиста биле отпорне на удар, већ стога што се експлозија А-бомбе десила изнад њих, па је сила на њихове носеће стубове деловала под правим углом, због чега су они делом остали да стоје. Све друго је било одувано као да никада није ни постојало.
Тела људи су просто испарила, а на камену и бетону ту и тамо су остале само сабласне сенке у људском облику, налик каквом гротескном фотографском негативу – оне и данас сведоче о грозоморном, непојмљивом крају грађана Хирошиме.
Трагично и ужасавајуће, те сени заправо нису остаци изгорелих жртава, како се често мисли, јер су на температури од око 4.000 степени Целзијуса људска бића била разграђена у атоме и молекуле – то су фарба и прљавштина који су опстали тамо где су тела страдалих плочнике и зидове моментално заклонила од страховитог олујног удара који је брисао и љуштио површину асфалта, бетона и камена.
Око 80.000 људи је, процењује се, одмах погинуло, док је још око 60.000 издахнуло у најгорим мукама до краја те 1945. године од радијацијске болести, тешких опекотина и других повреда. На листи страдалих нашло се и преко 10.000 корејских радника присилно доведених у Јапан на ропски рад, као и туце заробљених америчких авијатичара.
Зла коб Нагасакија
Други џелат Јапана био је извесни мајор Чарлс Свини, буцкасти летач симпатичног осмеха који је командовао бомбардером “Б-29 стратофортрес” који је 9. августа 1945. на Нагасаки истоварио плутонијумску атомску бомбу, још моћнију од оне која је збрисала Хирошиму -–снаге која је равна експлозији 20.000 тона ТНТ-а. Куриозитет је да је због страха да би она могла да разнесе цело острво Тинијан, детонатор био монтиран тек када је авион већ био у ваздуху.
Нагасаки је био други циљ по важности за тај робусни, издржљиви ваздухоплов – облаци и, могуће, плашт дима настао од бомбардовања суседног насеља запаљивим бомбама претходне ноћи спасили су од атомског Армагедона Кокуру, град на северу острва Кјушу који је због џиновске државне фабрике наоружања, која је између осталог правила и хемијско оружје, био примарна мета.
Нагасаки своју злу коб има да захвали војном бродоградилишту и фабрикама торпеда, бомби, топовских граната, пушака, али и делова за ратне авионе у саставу дивовског предузећа “Мицубиши”.
Детонација на висини од око 500 метара сместа је усмртила око 40.000 људи, међу којима и десетак холандских и британских ратних заробљеника, док је још нешто више од 30.000 преминуло од задобијених повреда и радијационе болести до краја године.
Усуд Чернобиља
Мада су губитак живота и разарање у оба случаја били несхватљивих пропорција, сам временски интервал у којем је дошло до ослобађања радијације био је екстремно кратак и буквално је износио само делић секунде.
С друге стране, изливање радијације у нуклеарној централи “Владимир Иљич Лењин”, на око 100 километара северно од Кијева, десило се на површини земље и трајало је чак десет дана.
У нуклеарки, која је почела са радом 1977. и у свом саставу имала четири реактора, сваки снаге 1.000 мегавата, те кобне 1986. особље је покушало да изврши тест који је требало да утврди да ли би могло да дође до топљења нуклеарног горива у језгру реактора након пада редовног напајања струјом.
Конкретно, идеја је била да се провери да ли би парне турбине, у условима губитка напајања из енергетске мреже, успеле да произведу довољно струје да пумпе за хлађење реактора могу да наставе да раде док се не укључе резервни генератори струје.
Иронично, испоставиће се да је сам тај експеримент или вежба у којој је фингирана ванредна ситуација гурнула централу, цео исток Совјетског Савеза, па и северну и источну Европу у ванредну ситуацију и велику опасност: незнање и пропусти у организацији довели су до експлозија у језгру реактора бр. 4 и изливања огромних количина радијације – чак четири стотине пута више него над Хирошимом или Нагасакијем.
Чернобиљ је по том мрачном критеријуму (количини ослобођене радијације) остао и далеко испред Фукушиме, где је 2011. године, упркос томе што је дошло до топљења горива у чак три реактора, у околиш испуштено чак десет пута мање радиоактивних честица него из хаварисаног реактора у централи названој по комунистичком идеологу и оснивачу Совјетског Савеза.
Количина и састав ослобођеног радиоактивног материјала од суштинског значаја
Други разлог, дакле, зашто је становање у околини Чернобиља забрањено док се живот у бомбардованим јапанским градовима наставио је драстична разлика у количини ослобођеног радиоактивног материјала.
Илустрације ради, проблематични реактор на северу Кијевске области имао је у језгру око 190 тона нуклеарног горива, док су америчке атомске бомбе носиле 64 килограма уранијума, односно, 6,2 килограма плутонијума. Сматра се да је кроз експлозију у реактору и потоњи вишедневни пожар у Чернобиљу у ваздух доспело између шест и девет и по тона радиоактивног горива.
Такође, мада је експлозија у реактору у Чернобиљу била врло мала у поређењу са атомским бомбама (еквивалент снази која се ослобађа експлозијом 225 тона ТНТ-а), она је у ваздух скупа са радиоактивним материјалом подигла доста прашине и земље, која је потом пала назад на тло измешана са радиоактивним честицама.
С друге стране, сматра се, да је око 90 одсто радиоактивних честица ослобођених у атомским експлозијама над Јапаном завршило у атмосфери, где су се распршиле преко великог пространства услед чега је битно опала њихова концентрација.
Срећом по Хирошиму и Нагасаки, ватрене лопте настале експлозијом А-бомби нису дотакле тло – да јесу, усисале би још неколико милиона тона земље, гарежи и шута, који би онда пали назад на тло покривени радиоактивним честицама.
Односно, вишесатна радиоактивна киша црне боје која се обрушила на Хирошиму свега пола часа након атомског удара, чију су смртоносну кишницу, трагично, поједини преживели због опекотина и несносне жеђи пили, вероватно би дуже потрајала и имала још озбиљније еколошке последице.
И, коначно, Чернобиљ и Фукушима, осим што су били контаминирани већом количином радиоактивног материјала од Хирошиме и Нагасакија, били су загађени и честицама веће радиоактивности, као што су цезијум и стронцијум.
Наиме, околина Чернобиља углавном је била покривена радиоактивним изотопом јода 131 и изотопима цезијума 134 и 137. Нарочито овај први – јод, удисањем и конзумацијом контаминираног поврћа и млечних производа, уме да се наталожи у штитној жлезди и изазове канцер.
У Чернобиљу и Фукушими данас посебно велики проблем представљају цезијум-137 и стронцијум-90, који имају време полураспада од приближно 30 година, а који су се у великој количини били наталожили у језгрима реактора током пуно месеци нуклеарних реакција пре него што су били ослобођени у ваздух.
Сви поменути елементи имају много краћи полураспад али су и знатно више радиоактивни од, гледано с људске тачке гледишта, готово вечних уранијума 235 и плутонијума 239, који су се у релативно мањој количини могли наћи у бомбардованим јапанским градовима.
Прерана обнова
Ваља, међутим, поменути и да у време када су Хирошима и Нагасаки били изложени дејству атомских бомби, човечанство није поседовало довољно знања о ефектима радијације на људско здравље. Ако су и постојале одређене слутње, оне су биле у главама малог броја физичара, од којих су многи радили за америчку државу.
Отуд је сигурно да је обнова Хирошиме и Нагасакија почела прерано и без уклањања површинског слоја земљишта и других метода деконтаминације, те да су њихови становници у првим данима и годинама након бомбардовања били изложени ризику по здравље, нарочито кроз конзумацију локалних пољопривредних производа.
Тај ризик, међутим, у случају Хирошиме осетно је био умањен захваљујући наиласку два тајфуна у септембру и октобру 1945. који су проузроковали поплаве и, практично, у доброј мери спрали контаминирани површински слој земље.
Атомско доба
У Хирошими и Нагасакију, дакле, већ деценијама стање је редовно. Како сване, пале се мотори комбија и камионета, разносе се флашице и конзерве сока, воде и чаја за продајне аутомате, те сендвичи, ланч пакети, цигарете и новине за самопослуге. Онда опрезно на улице изађу и први трамваји – они се по правилу већ увелико ваљају утихнулим градом када људи као мрави у већем броју измиле из својих кућа и пођу сваки за својим послом успут дижући буку.
Сво незамисливо уништење, непојмљиви бол, огромна неправда – све то као да је покрио тежак тепих времена.
И путник намерник који из неког разлога не оде у спомен паркове у Хирошими и Нагасакију или се не задржи мало дуже уз тамошње старе крај клупе или на станици трамваја и ослушне шушкање на њиховом језику о томе како је та и та госпођа била у обданишту када је срећно преживела бомбу или како се та и та породица доселила у град неколико месеци након несреће незнајући за опасност од радијације – такав дођош, дакле, не би могао ни да наслути да је у тим насељима једног врелог и загушљивог августа какав је и овај освануло ново, Атомско доба и да је ту човечанство поставило нову дефиницију зла.
Оно је ту доживело и велику самоспознају – о карактеру и домету сопствене суровости и гнусности.
Баш зато, та два града, уписана у анале планете ватром, су плодно тло за учити не само о историји и рату, већ и самој суштини човека.
Пошто су савршено безбедна када је у питању радијација, за оне који су у могућности да то учине – није на одмет посетити их.
