Рат у Ирану поново је ставио на тест односе између европских савезника и Сједињених Америчких Држава. Док су САД и Израел покренули војну операцију против Техерана, део европских држава реаговао је резервисано, а унутар Европске уније појавили су се различити ставови о сукобу.
Директор Института за европске студије Слободан Зечевић указује да Европљани у почетку нису били укључени у планирање операције против Ирана.
“Американци и Израелци су, чини ми се, ову акцију планирали месецима унапред, можда и годинама. Европљани нису били укључени у то, што се видело и по изјави Емануела Макрона да то ‘није наш рат’”, наводи Зечевић.
Према његовим речима, управо та чињеница довела је до тога да европске земље у првом тренутку покушају да остану по страни.
“Када је избио рат, практично прошлог викенда, Европљани су желели да буду изван те приче”, објашњава Зечевић.
Међутим, ситуација се брзо променила када је Иран почео да гађа војне базе западних савезника на Блиском истоку, па чак и у Европи.
“Тада су Европљани посредно увучени у сукоб, јер су на мети били и објекти повезани са европским земљама, попут британске базе на Кипру”, истиче он.
Суверенитет држава важнији од заједничке политике
Зечевић наглашава да Европска унија нема јединствену спољну политику, што се јасно показало током ове кризе.
“Свакa европскa државa је задржала суверенитет у области спољних послова. Видели сте како је Шпанија одбила да стави своје базе на располагање Американцима”, указује Зечевић.
Према његовим речима, то је последица структуре саме Европске уније.
“Европа нема једног човека који одлучује о спољној политици као што имају Американци или Руси. Свака држава има своје интересе и своју позицију”, објашњава он.
Због тога, додаје, реакције европских држава на рат у Ирану нису биле унапред координисане са Вашингтоном.
“Није постојала координисана акција између Американаца и Европљана. То је тренутно стање”, каже Зечевић.
Европа између дипломатије и безбедности
Према оцени директора Института за европске студије, већина европских земаља је раније подржавала дипломатско решење са Ираном.
“Европљани су били за споразум из 2015. године који је постигнут у Бечу. Међутим, доласком Доналда Трампа на власт та политика је напуштена јер су САД и Израел сматрали да је Иран и даље претња”, подсећа Зечевић.
Због тога се Европа данас налази у сложеној позицији.
“Европљани су били за дипломатско решење, али до њега није дошло. Са друге стране, Иран их сада увлачи у рат нападима на војне базе”, истиче он.
Истовремено, поједине европске државе покушавају да кроз регионалне иницијативе утичу на деескалацију сукоба. Француска, на пример, настоји да ојача либанску војску како би се смањиле тензије између Израела и Хезболаха.
“Идеја Емануела Макрона је да се ојача либанска армија која би могла да контролише читаву територију, укључујући и југ Либана где делује Хезболах”, каже Зечевић.
Јачање европских војски уместо европске армије
Према Зечевићевој оцени, тренутна криза вероватно неће довести до стварања заједничке европске војске, али ће подстаћи повећање издвајања за националне армије.
“Оно што Трамп од Европе очекује јесте да свакa држава повећа издвајања за војску. То се већ дешава – Немачка, Француска и друге земље значајно повећавају буџете за одбрану”, наводи он.
Циљ би, како објашњава, био јачање националних војски и боља међусобна координација.
“Европљани желе да имају већу аутономију, да могу заједно да делују без НАТО-а и без директног ослањања на Американце”, каже Зечевић.
Економске последице и нови глобални односи
Зечевић упозорава да ће трајање рата и његове економске последице зависити од развоја војних операција.
“Од успеха Израелаца и Американаца у Ирану зависиће колико ће рат трајати и какве ће економске последице имати”, истиче он.
Истовремено, додаје, Европа пажљиво прати и рат у Украјини, који за европске земље остаје главни безбедносни изазов.
“Рат у Украјини је за Европљане главни проблем. Сукоб у Ирану је важан, али Европљани нису главни актери у тој причи”, закључује Зечевић.
