Премијер Србије и лидер Демократске странке Зоран Ђинђић убијен је испред седишта Владе у Немањиној улици 12. марта 2003. године.
Влада Србије је у првом саопштењу после убиства као организаторе и починиоце атентата означила криминалце из такозваног Земунског клана, а као коловође групе идентификовала некадашњег команданта распуштене Јединице за специјалне операције (ЈСО) Милорада Улемека Легију, као и вође криминалног Земунског клана Душана Спасојевића Шиптара и Милета Луковића Кума.
Такође, Влада је саопштила да је тог дана требало да буде потписан налог за хапшење чланова “највеће организоване групе на простору бивше Југославије”, како је означен Земунски клан.
Ђинђић је, у једном од последњих интервјуа пред убиство, а након неуспелог атентата 24. фебруара 2003. године на ауто-путу испред Београдске арене, демантовао тврдње да је са такозваним “црвеним береткама”, припадницима ЈСО, склопљен договор да 5. октобра 2000. помогну у збацивању Слободана Милошевића у замену за “неко право изнад закона”.
Неколико сати након убиства Ђинђића, проглашено је ванредно стање у земљи, које је трајало до 22. априла, када је укинуто на предлог Владе Србије. У том периоду спроведена је широка полицијска акција против организованог криминала.
Ђинђић је сахрањен 15. марта у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, уз присуство више од 70 страних државних делегација. У погребној поворци на улицама Београда било је више стотина хиљада грађана.
У “Сабљи” ухапшен атентатор, Улемек се предао после више од годину дана
У полицијској акцији “Сабља” ухапшен је атентатор на премијера, бивши помоћник команданта ЈСО Звездан Јовановић, његови помагачи и још неколико припадника те јединице, као и већина припадника Земунског клана и других криминалних група у земљи.
Расветљена су и нека неразјашњена убиства из претходних година.
У августу 2003. године подигнута је оптужница против 44 особе због учешћа у убиству премијера Зорана Ђинђића. На листи окривљених као првооптужени наведен је некадашњи командант распуштене Јединице за специјалне операције Милорад Улемек Легија.
Улемек се српским властима предао 2. маја 2004. године, више од годину дана након атентата. Његово хапшење означило је један од кључних тренутака у истрази и судском процесу који је уследио након убиства премијера.
Казне од укупно 378 година затвора
Суђење оптуженима за убиство премијера Ђинђића почело је 22. децембра 2003. године у Окружном суду у Београду, у Одељењу за борбу против организованог криминала.
После вишегодишњег процеса, 23. маја 2007. године изречена је првостепена пресуда којом су оптужени проглашени кривим и осуђени на укупно 378 година затвора.
За организовање убиства премијера на 40 година затвора осуђен је бивши командант “црвених беретки” Милорад Улемек Легија.
На исту казну осуђен је и Звездан Јовановић, непосредни извршилац атентата и некадашњи Улемеков заменик у ЈСО.
Пресуде изречене у овом поступку потврдио је и Врховни суд Србије 29. децембра 2008. године, чиме је судски процес у случају убиства премијера Зорана Ђинђића правоснажно окончан.
Зоран Ђинђић – од Босанског Шамца до Београда
Зоран Ђинђић је рођен 1. августа 1952. године у Босанском Шамцу. Са супругом Ружицом, која је правница, има двоје деце.
Студије филозофије започео је на Филозофском факултету у Београду. Током студентских дана био је ухапшен и осуђен на годину дана затвора заједно са групом студената из Загреба и Љубљане, који су се противили ауторитарном политичком систему.
Oбнова Демократске странке
У Југославију се вратио 1989. године, када са групом од 12 интелектуалаца учествује у обнављању Демократске странке. Паралелно, бавио се бизнисом. У том периоду, удаљио се од идеја радикалне левице и профилисао као класичан грађански либерал.
На челу Демократске странке нашао се у јануару 1994. године, када је на страначким изборима заменио Драгољуба Мићуновића. Предводио је странку до смрти, марта 2003. године. Током деведесетих година био је један од најистакнутијих лидера опозиције режиму Слободана Милошевића и учествовао је у више политичких акција усмерених на промену власти.
Као један од челника коалиције “Заједно” 21. јануара 1997. године изабран је за градоначелника Београда, али је убрзо смењен вољом коалиционих партнера. Био је кључна личност политичких промена 2000. године, као шеф централног изборног штаба и координатор промотивне кампање Демократске опозиције Србије (ДОС) за савезне изборе 24. септембра 2000. године.
Амерички недељник Тајм у септембру 1999. године уврстио је Ђинђића међу 14 водећих европских политичара трећег миленијума.
Добитник је угледне немачке награде “Бамби” за 2000. годину у области политике, а 2002. у Прагу је примио награду Фондације “Полак” за допринос развоју демократије у Србији. Аутор је више књига: “Субјективност и насиље”, “Јесен дијалектике”, “Југославија као недовршена држава”, “Србија ни на истоку ни на западу” и низа филозофских и политиколошких есеја.
Бавио се такође превођењем, а посебно активно политичком публицистиком. Био је заступник идеје европских интеграција, уверен да је то најбољи пут за Србију, упркос бројним препрекама, не само у Србији.
Пети октобар – стратег и организатор кампање опозиције
Током 2000. године Зоран Ђинђић био је један од главних стратега и организатора кампање опозиције, која је кулминирала политичким променама 5. октобра и одласком Слободана Милошевића са власти.
У јануару 2001. године, изабран је за председника Владе Србије, поставши тако први српски премијер без комунистичке прошлости.
У експозеу, који је поднео посланицима Народне скупштине Србије, навео је да је Србија у претходних десет година била препуштена “на милост и немилост бруталним интересним групама унутар земље и међународним интересима споља, али да је то време прошло 5. октобра”.
“Србија је узела своју судбину у своје руке, а данашњи дан у симболичном смислу разумемо као 6. октобар, као почетак спровођења националног консензуса за корените промене”, рекао је тада Ђинђић.
Током његовог мандата покренут је процес демократизације друштва, као и свеобухватне економске и социјалне реформе у Србији.